Srpski književni glasnik

АМЕРИКАНКА. 87

...Окренуо сам се, одговорио јој на американско, на њено добро јутро. Њено Добро Јутро! Оно је мени било читава песма, и то песма не као нешто духовно, већ материјално, и ја сам желео да метнем своја уста на њу... Осетио сам где ће сести, али се више нисам окретао, него сам писао једном своме пријатељу, уносећи у свако слово њу, или управо пишући о њој. Кад бих нешто сад пошао од рођака до рођака и од пријатеља до пријатеља да потражим своје карте из те вароши, ја знам да бих у свакој карти нашао њу и сваку бих чувао као једну реликвију. Све те карте, ја знам, топле су, јер се у њима осећа срце. „Ја сам још овде. Моје друштво још није отишло“. Ове просте речи имале су дубоки смисао, биле су пуне садржине. „Моје друштво“, то ми је значило она. „Још није отишло“, исказивало је моју срећу мојим при: јатељима. „Поред своје уске отаџбине где сам се родио и коју волим као што сам волео мајку, ја имам и једну широку отаџбину; она ми је досад била свет, а сад ми је свет — ова варош“. Тако сам писао; а да ли би ја ту варош толико волео да у њој није била она, и то је један проблем који ми остаде нерешен.

Ја сам се сваки час окретао, а она је подизала главу, погледала ме и осмехнула се. Било је тренутака прошлих дана, нарочито на излету, кад сам се љутио што сам се заносио, још у почетку, њеним детињским понашањем, и спопадао ме бес што не поцрвени, кад ја поцрвеним, што ме не погледа чежњавим погледима, кад у њу ја тако погледам. Па тако је било и ово јутро. Ја сам је желео сасвим друкчију...

Прође прилично, ја се не окретох, јер се зарекох да се не окренем; писасмо обоје, ја сам чуо шкрипање њеног пера. Ја осећах да ме она осећа, и да ме гледа, и не могавши издржати више, окретох се: поглед ми се сусрете с њеним по. гледом и учини ми се да то гледа старија сестра у млађега брата. У том тренутку, у њеним очима било је неке топлине, неке нежности старије сестре. Као да ми је говорила: „Дечко, пишеш о жени... рано је то за тебе“. И ја спонтано скочих, и као њен млађи брат, и ако старији од ње, слободно, како никад дотле, приђох њој. Она заустави руку с пером, и подигнувши главу погледа ме у очи с осмехом и као да ме пита: „Дечко! шта хоћеш од менер“ Ја брзо рекох, први пут не муцајући: „Ова соба ми је празла без вас“, и пољубих је као