Srpski književni glasnik

88 Српски Књижевни ГлаАСНиИћ.

пре пола часа малу Нели, не тражећи од ње допуст као од мале Нели... Додирнух јој уснама лице, али у том лаком пољупцу, на мојим уснама, бејаше сва моја душа. Она изненађена весело узвикну: „А!“ и пољуби ме као пре пола часа мала Нели... Ја се не макох од ње, осећајући да и она осећа да сам је пољубио душом, и да познаје колико сам срећан. „Ја путу“ јем... у суботу“, рече она безазлено с осмехом исто као мала Нели, а ја осетих неисказан бол... Не, то осећање имена нема. Она учини главом на моје место, као да ми каже, као братићу: „Добио си што си хтео, па сад ме остави: имам да пишем“, и ја је послушно оставих, и седнувши на своје место узех писати. Писах, писах, писах, осећајући непрестано њу. А шта писахр Шарах по чистој хартији, али у свакој шари, чак у сваком потезу бејаше она... Она се полако, неосетно увукла у мој живот. —

Устадох и пођох без збогом... Она ме погледа и осмехну се. И ја се осмехнух. И у том осмеху била је моја душа. Крај врата се зауставих и окретох се, пречишћен, преображен, препорођен, сасвим други. Не то сам био ја, само у другој нијанси, светлој као да је обасјана сунцем. Јер и небо: јутром, у тој вароши, обично је сиво, вечером црвено, а у подне бело као снег, и ипак је једно исто небо... Погледах у њу, а она, у белој блузи, седећи право, писаше... Не окрећући се пише, пише, пише као да хоће да испише све болове срца и да пером реши све проблеме душе. У огледалу над камином видим јој профил осенчен палминим лишћем и црну косу прошарану сребром и пеном, по којој трепери један златни сунчев зрак, пао, у том тренутку, кроз прозор из баште где су се још играле црна велика мачка и мала Нели сва у бело.

МУ

Улицама сам ишао кад луд. Ја тога дана нисам могао далеко, несвестан кроз свесне милионе као дух кроз материју, немајући очију за ону густу непробојну шарену масу, што надире с грдним шумом кроз улице опточене мрким зградама, као узбуркане морске воде кроз мореузине крај којих се дижу црни кипариси... То је све споља, та гужва света, то куцање била, ударање огромног срца једнога колоса; а ја за спољашњи свет тога дана нисам имао ни очију ни ушију. Мене је носило нешто јако, велико из мене... Ја сам њен пољубац осећао,

по љиљда ав–_ =< о ~ БОР ННН