Srpski književni glasnik

90 Српски Књижевни Гласник.

кад би победила жалост, ја сам био неисказано тужан. И на-

једанџут расвестивши се, почех бежати од света на улици, брзо уђох у мени мили добро познати бескрајни парк; али и ту свет... Пожурих се од главних алеја, где је врило као на улици, небројена кола, небројени коњаници, пешаци, многи људи без бркова као жене, све жене корачајући као људи, сваки са својом љубављу или мржњом или равнодушношћу, или радошћу и жалошћу, као ја...; упутих се у самоћу, зеленом језеру с белим лабудовима... Али кад спазих ону усамљену клупу зелену као трава која беше, овог дана, окићена, готово сва покривена жутим мртвим лишћем опалим с једнога огромног старог храста, ја се тргох као од каквог светог места које сам ја обесветио, и појурих натраг, у светину, да се изгубим у њој...

Кад год би ме обузела жалост, бол, један интензиван бол због њеног одласка, ја сам се сасвим свесно питао: „Шта је мени та страна жена Зар сам ја мислио да она неће никада отићи“ О! шта је она била мени>! А да сам ја њој само један симпатичан /еПото ггаоеПег (сапутник), то јест један мио познаник из хотела као и њеној малој сународници; ја сам, најпосле, тога дана, видео, то јест сетио сам се тога. Обе су се по. нашале према мени другарски, као моји мушки другови и ма да су у сукњи, обе су ме пољубиле као друга или као брата. И уместо да ми је мило, ја се растужих, и пожелех од срца да је то био само сан, да ме она није у истини пољубила...

Најпосле, вративши се, грдно уморан од хода и од осећања, ја не одох тамо где сам њу оставио, него у своју собу. Кроз отворене прозоре видело се подневно сасвим бело небо, где су се јасно оцртавали с кућа мали црвени димњаци „који изгледају као тек извађени крвави зуби“, како каже Хајне, и са старих величанствених цркава и палата огромна црна кубета што изгледају као сенке џинова; а мало северно сунце сипало је хладни златни прашак на моју постељу. Ја се на тај хладни златни слој стропоштах, али не у мислима с њом као пре наших пољубаца. У мени се пробудио један други виши човек... Али кад осетих мирис постеље која је мирисала на физичког човека, у мени се појави једна страст, једна жеља, једна мисао, једна оригинална мисао која ме свег обузе: да је неко љуби. Неко, не ја. И тај неко да у своју љубав унесе сав свој жар, сву своју чистоту...