Srpski književni glasnik

ДОМЕ РИ К'А НК А. 91

..„Ја се сетих једнога младића. Тога младића, од пре неколико дана ја бејах видео више пута у соби за одмор где она седи или лежи, да седи према њој, а никад ништа не помислих. Ко је био тај младић нисам распитивао, јер он је мени био само човек. Као да се тако звао. М ја сам га увек гледао у његову човекову главу обраслу густом кудравом косом, у његово човеково лице, и ма да је обријаних бркова, у његове руке од самих мишића, нарочито ноге у кратким жућкастим црно карираним панталонама и дугачким црним чарапама које су покривале његове обле готово женске листове. Морао је бити велики спортист; и зацело челичних живаца... Погледа је чистих као у детета, а јак и чврст као да је од бронзе. Овакав је морао изгледати први човек... Кад би највећи вајар нашега доба хтео да ствара од бронзе човека, онога првобитног пећинског човека, он би требао за модел да узме овога младића... ИМ наједанпут, ја видех на својој постељи њино миловање... „Они су и телом и душом једнаки, онај стари човек и ова нова жена. Не, они су обоје нови... Како ће бити здрав плод њине љубави!... И кад би се овако здрави родили милиони, излечило би се наше болесно доба“. Ја сам то доцније мислио... онда нисам умео мислити.

Док сам желео да је љубим, ја сам непрестано гледао да сам с њом, да седим близу ње, да је гледам и осећам; а кад је пољубих, ја је избегавах и нађох другога (ваљда што је бољи, достојнији) да је љуби... Ја бих сад од физичког додира с њом умро...

(Свршиће се).

ЈЕЛЕНА Ј. ДИМИТРИЈЕВИЋ,

СМРТИ ДЕВОЈКА;

(Из ЗБИРКЕ „ПОБЕЂЕНИ ПОБЕДИОЦИ“.)

На четвртом спрату становао је железнички дијурнист Јозеф Симел. Све жене у кући хвалиле су га у један глас. Он је био дугачак, мршав, кротак човек. Његове дуге, мрко

плаве косе меко су падале на потиљак, а кроз окца негових

златних наочара гледала су тихо-кротко у свет два тупа, до.