Srpski književni glasnik

Х АЈКА. Е 109

На глави друма прашнога,

У класју златног усјева,

У нашој зелен-огради,

Под нашим тамним прозором

И на дну душе чемерне. „„Улулу! Улулу!

Из нас је у свјет скочила:

Очи су њенс пламене

Од огња наше љутости,

Зуби су њени крвави

Од рана срца нашега,

О панџи јоште висе јој

Издирци пути мучене.

..„Улулу, браћо! Улулу! Помамни ржу атови, Бијесни лају загари, Танани звижде бичеви. Тко ће је први стигнуги2 Тко ће је први згазити > Тко ће је први заклати 2 Она је дуго имала

Јазбину своју погану,

Под нашим тужним огњиштем. Гад нам је чело каљао, Страх нам је крв смрзавао, И смрад нам душу тровао: А сад је смело гонимо Шумама, пољем, гудуром, Звиждуком танких бичева, Лавежом б'јесних загара, Помамних коња топотом

И срца гњевним покличем.

...Улулу, браћо! Улулу! Рањена зв јер је клонула. ..„Лудови! Ви сад лижете С камена крвцу звјерињу; Оштра вас воња опија, Поглед вас кобни смућује,