Srpski književni glasnik
Х АЈКА. Е 109
На глави друма прашнога,
У класју златног усјева,
У нашој зелен-огради,
Под нашим тамним прозором
И на дну душе чемерне. „„Улулу! Улулу!
Из нас је у свјет скочила:
Очи су њенс пламене
Од огња наше љутости,
Зуби су њени крвави
Од рана срца нашега,
О панџи јоште висе јој
Издирци пути мучене.
..„Улулу, браћо! Улулу! Помамни ржу атови, Бијесни лају загари, Танани звижде бичеви. Тко ће је први стигнуги2 Тко ће је први згазити > Тко ће је први заклати 2 Она је дуго имала
Јазбину своју погану,
Под нашим тужним огњиштем. Гад нам је чело каљао, Страх нам је крв смрзавао, И смрад нам душу тровао: А сад је смело гонимо Шумама, пољем, гудуром, Звиждуком танких бичева, Лавежом б'јесних загара, Помамних коња топотом
И срца гњевним покличем.
...Улулу, браћо! Улулу! Рањена зв јер је клонула. ..„Лудови! Ви сад лижете С камена крвцу звјерињу; Оштра вас воња опија, Поглед вас кобни смућује,