Srpski književni glasnik

108 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

развића, у сличним околностима... Судбина, за коју се каже да је слепа, удешава понекад тако свирепе случајеве. ИМ она је умиривала саму себе испрекиданим речима, нежним узвицима „Мали мој... душо моја..“, трудећи се да ствари посматра хладнокрвно, да би сачувала своје достојанство, и нарочито, да не би довела у опасност ово једино благо које јој је остајало. Она чак узе неки рад, — онај Пенелопин вез који вредна Парижанка увек има при руци, — јер је требало чекати док се Нума не врати, објаснити се с њим, или боље, уверити се из његовог држања о његовој кривици, пре него што се дође до неизгладивог скандала развода брака.

(О, ови бели везови, ово правилно, безбојно платно, ко. лико се тајни њима поверава, колико се болова, радости и жеља уплиће у изукрштано и искиданим концима прошивено наличје ових женских радова, на којима се види спокојно испреплетено цвеће !

Враћајући се из Скупштине, Нума Руместан затече своју жену где везе, при обореној светлости само једне лампе; и ова мирна слика, овај лепи профил који је изгледао блажи испод кестењасте косе, у сенци раскошних дебелих завеса, где су лаковани заклони, стари уметнички предмети од бакра, слонове кости и порцелана, хватали трепераве и топле одблеске ватре из камина, изненади га својом супротношћу према скупштинској граји, њеној блиставој таваници, обавијеној густом прашином, која се ковитлала изнад дебата као облак барута изнад каквог војног вежбалишта.

— Добар дан, мама... Како је пријатно код тебе... (Наставиће се.)

Алфонс ДОдДЕ. (Превео с француског Миодраг ИБРОВАЦ.)

ДАО КОНА

.„„Улулу ! Улулу!

Први је пут што гонимо Пред собом зверку страхотну, За нама што је тулила

У тами густе мрчаве,