Srpski književni glasnik

РА И

НАМЕТЉИВИ мотив 111

И неваља тако сваки нам дан страћи, И ми не видимо небески свод плави, Ни звезде ни цвеће, и увек нас дави Један облак дима; а живот је краћи...

Увек исти живот што мили и тече Као прљав, жути поток после кише, И ми стално ништа не желимо више Но да падне мирно, благотворно вече.

И најлепше што смо имали у низу Својих младих лета, то је опет био Један мучан, тежак сан, лелујав, мио, Сан љубави, што је своме крају близу. Сима ПАНДУРОВИЋ.

Мила је твоја рука, кад на усни мојој кб тиче озебло се грије, и кад се трза и смири и усни; у прсту сваком једно срце бије.

Ал' милија је, кад се тихо крене

у простору, где мирују све ствари; њен покрет као месечина сене,

и остане кб траг мириса стари.

Мило је твоје око, када гране, кб дан кроз завес трепавица твоји, на зеници ми затитра и стане, кб језеро, у ком се душа поји.

Ал' милије је, ко сутон кад клоне,

и скрије сузу и осмех признања.

Мој поглед тад у његов бездан тоне, и гледа боје о којима сања.