Srpski književni glasnik

112 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Мио је глас твој; март у њему пупи, кб лептир лета по зидови сиви;

он свакој речи жаоку отупи,

и старе приче ко нове оживи.

Ал' милији је, кад реч твоја згасне; он светли тада кб пут метеора, звони кб одјек песме туђе, јасне.

и свих тишина ноћних и свих бора.

Мила си, драга, на рукама мојим,

с колени благи, с два голуба. плаха,

с прсима, с косом, са богаством својим, с усана воћем, с вином твога даха.

Ал' милија си мени, чим те уго закрили с мојим ружама на струку. Блудећи тада, ја те зовем дуго,

и љубим мирис твој са празних руку...

Вељко ПЕТРОВИЋ.

СНЕЖАНКИНЕ ПРИЧЕ.

У прохладној сенци заспалих дрвета, Где се тиса купа у мирису смоле, Осећам далеко односи ме Лета,

Где су тела мртва, где су душе голе.

Бестелесне душе опажам где круже И осећам себе самосвеслу сену.

Болан сам. Ни уста нити очи туже. Осећање чисто ја сам у том трену.

Ја не чујем звука, нити видим боје. А Бол се слашћу прелива у сенке. Крваве се страсти дубоко покоје

И мру бесних нада празне теревенке.