Srpski književni glasnik
112 Српски Књижевни ГЛАСНИК.
Мио је глас твој; март у њему пупи, кб лептир лета по зидови сиви;
он свакој речи жаоку отупи,
и старе приче ко нове оживи.
Ал' милији је, кад реч твоја згасне; он светли тада кб пут метеора, звони кб одјек песме туђе, јасне.
и свих тишина ноћних и свих бора.
Мила си, драга, на рукама мојим,
с колени благи, с два голуба. плаха,
с прсима, с косом, са богаством својим, с усана воћем, с вином твога даха.
Ал' милија си мени, чим те уго закрили с мојим ружама на струку. Блудећи тада, ја те зовем дуго,
и љубим мирис твој са празних руку...
Вељко ПЕТРОВИЋ.
СНЕЖАНКИНЕ ПРИЧЕ.
У прохладној сенци заспалих дрвета, Где се тиса купа у мирису смоле, Осећам далеко односи ме Лета,
Где су тела мртва, где су душе голе.
Бестелесне душе опажам где круже И осећам себе самосвеслу сену.
Болан сам. Ни уста нити очи туже. Осећање чисто ја сам у том трену.
Ја не чујем звука, нити видим боје. А Бол се слашћу прелива у сенке. Крваве се страсти дубоко покоје
И мру бесних нада празне теревенке.