Srpski književni glasnik

ЦаР Јосиф [| пРВИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА. 119 то увек тако, и рекао је да се Срби с особитом оданошћу и "скрушеношћу моле Богу, а и да разлика између православних и римокатолика није тако велика као што су то, без сумње, њега у детињству учили. После литургије захтвалио се ексарх Јосифу П на великој пажњи и љубави према Србима и њиховој цркви, а цар опет њему што је видео оно што никада пре тога. Сутра дан је отишао ексарх и у стан цару да му се захвали на особитој почасти. Цар га је тада обасуо опет новим знацима наклоности и дао му руку да је пољуби, и ако то никоме није допуштао, него је касније чак и клецање пред собом забранио. Међутим због тога што је само Пахомије Кнежевић добио царску руку да је пољуби и нико више у Араду, билису Несрби веома огорчени и колико год је ова царева пажња према Србима била за српску ствар у Аустрији од велике вредности, колико су је они још прецењивали када су видели како се сада одликују православни који су до сада били извржени само исмејавању, шикани· рању и бруталном прогањању. У том се нико није варао да се од Јосифа П морају очекивати нови путеви у владању и управљању државом.

Тек 15 априла у осам сати у јутру отишао је цар из Арада према Темишвару. Болесном митрополиту је било дуго изгледати писмо од ексарха арадскога и напише му оштро писмо где му је заповедио да тачно опише бављење царево „у Араду; чак му није заборавио ни то наредити да му пише ко је цара трактирао. Срећа је била за Пихомија Кнежевића што је он већ раније послао писмо, које се с митрополитом мимоишло, те је 24 априла свој ранији извештај само допунио. Писао му је како цар није допустио да га град части, него је све сам платио, али је магистрат рекао ипак према“ лену своту, која му је одмах тачно и исплаћена. Срби су пак предали цару „инштантцију“ — како су чиновници забрањивали, да се цару икакве молбенице предају, — да им се допусти по привилегијама живети, и цар им је то обећао и дао им још једну задовољштину. Римокатолици су, наиме, молили да се оделе од Срба и Мађара. који су се заједно држали, у магистрату, али их је цар одбио и одредио да и од сада остану сви заједно. Није дакле истина да се он на путовању уздржавао од одлука и само јављао матери шта треба исправити ; он је, што је разумљиво, и сам решавао поједине спо-