Srpski književni glasnik

МОЈА ПОСЕТА КОД ТОЛСТОЈА. 41

„Мој живот, као ш увек, сваким даном и часом постаје радоснији. Чудни су и јадни они људи, који могу не осећати благодарност за благо живота (то јест: за ту велику срећу, што су се родили на свет)“.

„ја — чудно је и да кажем — ја што даље живим, мени је све боље и боље. Рекао би човек, да се већ не може даље,

а мени је све боље...“ , Толстојеви дневници и велика му преписка у току целог

века препуни су таквих усхићених одзива о његовом душевном осећању, од како је ступио на велики пут љубави. Но није само на њега тако благотворно и радосно утицала велика духовна промена — још радосније и свечаније осећали су се многобројни његови познаници и пријатељи из разних народних и друштвених слојева, који, под утицајем његове проповеди, ступише на велики и радосни пут нематеријалног, духовног схватања животне суштине.

У Толстојевим писмима разних периода налазимо ове одзиве о тим људима:

„Радујем се, радујем се вашем душевном стању, драги брате Икоњикове,!: и благодарим због њега Богу, не због вас самога, него због свих оних људи — први сам ето ја, који налазе и још ће налазити потпоре и учвршћења своје вере у истину, — у то: да прави живот није у телу, него у духу, која је истина тако јасна у вашем животу. Веома вам захваљујем, не за ваш живот — ша је сшвар изнад сваке захвалносши —, него за то, што сте ми тако истинито и лепо описали и оно, што је с вама било, и своје душевно стање...

Садашње писмо ваше изазвало је у мојој души нарочито живо и радосно осећање захвалности и љубави према вама“.

Другом пријатељу, Молочњикову, који је такођер био бачен у тамницу због својих религиозних убеђења:

„Ја често велим: људи живе на слободи, посред тобожње бурне делатности, и немају шта ни да причају, ни да пишу, а ви сте у тамници, и свако вам је писмо — једно пуније и садржајније од другога...

Лепа је ваша улога !“

1 Икоњиков је био у тај мах на робији, што се, као доследан хриш ћанин, одрекао од вршења војничке дужности.