Srpski književni glasnik

42 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

Своме пријатељу сликару Ге-у, који је својим творевинама људима објашњавао велике јеванђелске истине, писао је једном приликом Толстој: „Уживам у вама, и са пријатном зебњом у срцу очекујем, шта ћете ви створити. Ја имам чудновато осећање стрепње и страха пред најважнијим за мене појавама живота... и према вашем новом раду. То мора да је отуд, што је све то ново -—— нови леторасти новог живота... Какав је диван човек Е. Попов! Сав се сија и гори. И за њега стрепим“.

Знајући, да ту, у мојој близини, само неколико врста од жељезничке пруге, којом ћу ја путовати — живе људи, који су животом и стварним поступцима разумели оно, што бих и ја хтео да појмим, — ја неодољиво зажелех да свратим у Јасну Пољану, ту престоницу светске велике мисли, која већ више од четврт века привлачи на себе појачану пажњу целога света.

Од те посете ме је задржавало још само то, што се, због своје неодлучности, до самог последњег тренутка нисам постарао, да за времена добијем и писмени пристанак, да свратим у Јасну Пољану, као што је то чинила већина јасно пољанских посетилаца. Ја сам у то доба преко писама био познат са Толстојевим лекаром и блиским пријатељем, Словаком Душаном Маковицким, те да сам њега за времена из Москве запитао, могу ли на сат, два свратити у Јасну Пољану и можда изаћи пред Толстоја — ја бих без сумње добио повољан одговор, као и скоро сви посетиоци, који желе видети Јасну Пољану. Толстој, кад је здрав, примао је свакога, ко жели да се са њим разговара. Он се у том погледу држао правила свог блиског пријатеља и једномишљеника, сликара Н. Ге-а, који му је једаред у погледу посетилаца рекао да сликар и писац не „треба да, за љубав свога рада, одбијају посетиоце, јер су људи важнији од — платна. „Ми имамо много посетилаца, — пише Толстој 1891 године Ге-у, — и ја у погледу њих увек гледам да се држим вашег правила: „човек је дражи од платна“. И бива због тога неки пут терет, досада, али бивају и награде. Да се избавиш од тога, има само једно средство — рад, кад од њега живиш и њиме друге храниш, али ја и ви не само да се не можемо одрицати (примања гостију), него још треба да се радујемо, што