Srpski književni glasnik

МОЈА ПОСЕТА КОД ТОЛСТОЈА. 47

сину, скоро ништа о намештају у собама, о оделу грофице и самог Толстоја, и осећам неку тиху, безграничну радост у свем свом бићу, коју не знам да сам кад осећао у ранијем животу.

Ја коракнем према Толстоју, поздравим се са њим.

— Врло ми је пријатно упознати се са вама — изволте сести, — рече ми он предусретљивим, старачким, непоузланим гласом, указујући на место крај округлог, старинског,

„црно политираног стола, за којим је очевидно до малочас

седео над неким радом.

Под утицајем Толстојевих реформаторских списа последњег периода његовог делања, који сведоче о необичној снази, свежини, покретности његовог духа, ја, и кад сам замишљао Толстојев телесни облик, никад нисам гледао пред собом старца. Увек сам замишљао крепка, жива, јака човека. Уз духовну велику снагу, која је увек била присутна у сваком реду, свакој реченици његовој, ја сам свагда замишљао и снажно телесно обличје. И стога ми сад беше необично, неочекивано, би ми скоро жао (кад је реч о Толстоју, не могу казати: непријатно), кад угледах пред собом слабомоћна старца, који као да не стојаше и не корачаше сасвим чврсто, и чији глас долазаше из сасвим беззубих уста.

Одазивам се Толстојевом позиву и седнем. И он седа за сто, иза кога је очигледно малочас устао и на ком стоје трагови малочашњег рада.

Помишљајући уз пут на могућност састанка са Толстојем, ја сам вероватно мислио и о том, о чем са њим да говорим, с каквим питањем да му се обратим, — но сад ми све то не беше потребно. Толстојева сва појава, љубазности срдачност са којом ме је дочекао и понудио да седнем, беху такве природе, да ме упућиваху на најобичнији, свакидашњи разговор са драгим познаником, кога давно нисмо видели.

— Како ваше здравље, Лаве Николајевићуг — упитах га ја, уносећи у тон свога питања сву своју љубав и безусловну оданост, коју већ четврт столећа гајим према њему.

— Како моје здравље2.. Какво здравље може бити у осамдесетогодишњег старца! — Данас здрав, сутра болестан.. Чекам ослобођење.

Слика сшарог Толстоја траје код мене само неколико тренутака. Чим је Толстој почео говорити, те, као и увек из