Srpski književni glasnik

| ЕР ара

48 Српски Књижевни ГЛАСНИК.

његових мисли и речи, почеше севати варнице, које човека у тренутку преносе у недомашне висине, — представа старости наједаред, као на замах чаробне палице ишчезава, и ја опет видим пред собом снажна, свежа, младачки жива човека онаквог истог, какав стоји пред мојим духовним очима већ четврт столећа.

(Наставиће се.)

Јован МАКСИМОВИЋ.

ВАМПИРИЗАМ У РОМАНТИЧНОЈ КЊИЖЕНОСТИ.

Једна од највећих погрешака коју је учинио Проспер Мериме састављајући своју познату збирку тобожњих илирских народних песама, то је што је, мислећи да даје „локалчи колорит“ српске поезије, посветио велико место простонародном веровању у вампире или вукодлаке. Страх од крвљу надувених поноћних утвара дуге косе и израслих ноктију чак је једна од најкарактеристичнијих црта у портрету „Илирца“ који је он дао. Од двадесет и осам комада који сачињавају његове Гусле, пет имају вампиризам за главан предмет: Леџа Софија, Јованчић, Вампир, Кара-Али, Консшаншин Јакубовић. У оној ванредној и страхотној балади што се зове Храбри хајдуци (инспирисаној Уголиновом историјом из Дантеове Комедије) изгладнели Кристић Александар, над телом мртве матере, преклиње свог старијег брата готовог на канибалство „Пиј моју крв, Кристићу, и не чини злочина. Кад сва будемо изумрли од глади, враћаћемо се на овај свеш да сисамо крв наших непријашеља“. Читава једна мала дисертација о вам: пирима служи као увод у поменути циклус.

Међутим, српска народна поезија, и ако богата надприродним елементом, не познаје вампире. Као још и многа друга фантастична створења из области празноверице и мита, она је њих оставила усменој прозној традицији, која у опште не иде у литературу.

Меримеу се ипак поменута погрешка није случајно догодила. И опат Фортис, у своме Пудшовању у Далмацију, које је послужило као главни извор за „локални колорит“ Гусала, и Шомет-Дефосе, у свом Лушовању у Босну, такође значај