Srpski književni glasnik
104
1903. Београд.
Српски Књижевни Гласник
Док пролазе дани неповратном снагом, Немилосном стопом време док све гази, Без ослонца ступам по суморној стази С колебањем худим у животу нагом. Под капцима врелим замућено око Непобедну жудњу прикрива дубоко.
ДАНИЦА МАРКОВИЋ.
ЈАУБ У ИВО:
Дурмитор сину. Све засја. Би рек'о К'о да у ноћи избијати поче | Трепетни пожар и праскање неко Из свих грмова, камења и плоче...
Оно се хитри Јабучило вину
Под господаром Момчилом и с крила Огњеве пусти и стога ноћ сину
И порумени њена прна свила..
О како хрли к'о небесни знамен ! К'о бура нагла борове кад ори! Густа му грива, као мрки пламен, Пуна звијезда, лепрша и гори..
Како ли у ноћ Момчилова сабља Расипа ватру из два ока дивна,
Кб меку црвен по једру корабља Јадранска зора с њедара и гривна...
Па како ли се из ноздрве крепке Широка пара Јабучилу жари,
Као при сјају разбуктале цјепке Студени бакар са шлемова стари"...
Куда ли лети вран с баном витешким 2 Тамо, у Скопље, где се снова вије Свилени крсташ и китама тешким Гвоздене плећи барјактара бије...