Srpski književni glasnik

ПРОЛЕТЊЕ ВОДЕ. 25

Као да се у њему нешто прекинуло, сурвао се неки рђаво сазидани зид.

— Али шта радимо ми, Боже мој, Запа Мадоппа! — изненада узвикну он пискавим гласом и ухвати се за косу. — Шта радим ја, стара будала, луди, Кепенсо >

Сањин се зачуди и насмеја, загрли Пантелеона око паса и подсети га на француску пословицу „[е уп езе ше — 1 јаш! 1е боје“.

— Да, да, — одговарао је старац — заједно ћемо ис: пити ту чашу — али ја сам ипак безуман! Безуман сам! Све је било тако мирно, лепо... и одједном: та-та-та, тра-та-та!

— Као шш у оркестру, примети Сањин са затегнутим осмејком. Али нисте ви криви.

— Знам да нисам ја! Дабоме! То је ипак... непромишљени поступак. Глауојо! Глахојо! — понови Пантелеон, уздишући и дрмајући ћубом.

А кола се котрљсху и даље.

Јутро је било ванредно. Франкфуртске улице, на којима се тек показивао живот, изгледале су тако чисте и пријатне. Прозори на кућама сјактили су се и преливали као калај; а чим су кола изишла изван вароши —- озго, из неба још бледог, као да се просипаху звучни цвркути шеве.

Одједном, на завијутку пута иза високог јаблана показа се позната силуета, коракну неколико пута и стаде. Сањин

погледа пажљивије... Боже мој! Емил!

— Па зар он зна нешто > — запита он Пантелеона.

— Та ја вам рекох да сам безуман — очајнички, с узвиком, јаукну готово сиромах Талијан. Тај несрећни дечко не даде ми мира целе ноћи, и ја му, најзад, јутрос све ис: причах. '

„Ето ти твоја зеотедех7а“, помисли Сањин.

Кола стигоше Емила; Сањин заповеди кочијашу да заустави кола и зовну к себи „несрећног дечка.“ Несигурним корацима приближи се Емил, сав блед, блед, као онога дана кад је имао несвестицу. Једва је стајао на ногама.

— Шта ви ту радите» — упита га строго Сањин. Зашто нисте код куће»

— Допустите... допустите ми да идем са вама, промрмља Емил дрхтавим гласом и склопи руке. Цвокотао је као у грозници. — Ја вам нећу сметати, само ме узмите !