Srpski književni glasnik

ј

~

ЕСТЕТИЧКА ПИСМА из Рима. 877

као год и онај неизмјерни „Репзегозо“ у медицејској капели у Фиоренцији, највећа екстринсекација „Микеланђелова длијета. Његов скулптурни геније постигао је овдје крајњи ступањ савршености и оваплоћеног хоћења.

Ово је, пријатељице драга, задње писмо које вам пишем из Рима, одавде ћу, по свој прилици, отпутовати сутра, да се вратим кући, те ћу тако опет оставити ову чаробну варош и неколико симпатичних пријатеља у њој. Отуда ми иначе навалице пишу да је моје „присуство нужно“ и да се, према томе, пожурим натраг. Ах, та вјечита „нужда“, како ми је крвава постала са својим бруталним „дозивањем к себи“ и својим непрестаним опомињањем на опору стварност живота!

Придржавајући се једног старог обичаја свог на путу, ја сам јуче и данас хтио да, једном опроштајном шетњом по граду, поново завирим у неке цркве и галерије, за обилажење којих ми овога пута не дотече времена, или које сам, овом приликом, могао да разгледам тек површно. На жалост, много је тога остало, с чега ће ме на повратку гристи побуњена савјест; али шта је то мјесец дана провести у овом јединственом граду,

„гдје би човјек имао чиме да се занима читав људски вијекр

Ја сам, дакле, с неким тешким осјећањем у души, ишао да се опраштам од старих базилика, од величанствених живописа, од примитивних мозаика. Отишао сам да кажем „збогом остај“ Петровој Цркви, Берниниевој Колонади, и оној Сикстинској Капели, чији се драгоцјени афресци за увијек смјестише у моју машту, ма да се одричем наде да ћу икада моћи да искажем ријечима оно што сам пред њима осјећао у души. Опростио сам се од Јаникулског бријега, од зеленог Пинча, од убаве Уша Мед: што их красе господски шедрвани, дивне статуе и успомене пуне чара и поезије ; опростио сам се са свим оним што је и овог пута, као свагда, сачињавало слатку пићу, главни предмет мојих римских сензација: с Форумом, с Капиталом, са императорским дивот-капијама, с Апијским Друмом, са џиновским Колизејом. Све што само тим споменицима, и овом приликом и раније, знао да кажем. — све је то само један мали знак благодарности за истинско, за големо добро, што га те величанствене старине учинише мојој души!

Посматрајући сада, на поласку, са жељезничког воза, римску кампању што се меланхонично губи у даљини и тре.