Srpski književni glasnik

КЊИЖЕВНИ ПРЕГЛЕД. 887

— имаће у овом тренутку више интереса него иначе, и многи ће читалац осетити колико су оне дубок философски коментар новелама које следе. А саме новеле биће, ван сумње, лепо примљене. Ко да се не узбуди читајући Лорешу7 „Кад се први пут појавила, Лореша је расплакала све читаоце“, каже Г. М. Ибровац у свом добро рађеном и информативном уводу. Кад једанпут прочита Живот и смрш капетана Реноа, ко ће заборавити ону јајну сцену између Наполеона и папе, која је сама довољна да обесмрти једнога писцаг Па и остале сцене исте новеле, као и оне Венсенског вечера и свију, све је то ванредно сликано, живо, драматично, без реторике, тако да ствар сама за се говори. А из свега још избија једна колосална философија разочарања и стојицизма, која је цео де Вињи, и која ће својом суморношћу и дубином, и кад не буде потпуно схваћена, силно утицати на свакога, као штоим Хамлеш дубоко узбуди и оне који му не схватају све психолошке тананости.

Књигу стихова представљају овога пута Мање пјесме [1]. П. Његоша. Ако икојега српског писца треба Српска Књижевна Задруга да изда целокупног, треба зацело Његоша, овог несумњиво највећег песника српског. Задруга је досад издала само његова Шћепана Малог и сад ове Мање пјесме. Те песме Његош није никад уједно штампао. Неке од њих издавао је у збирчицама — те су збирке Пусшињак цешињ“ ски, Лијек јарости турске, Кула Ђуршшића Неке је издавао оделито — то су Србин Србима на часши захваљује, Ода Фердинанду !, Три дана у Тријесту. Неке је штампао по књижевним листовима, забавницима, календарима (С. Н. Лист, Голубица, Грлица идр.). Неке су, још за живота његова иза„шле у књигама С. Милутиновића, А. Попова и др. Остало је посмртнина његова. Њу су, по сећању, бележили његови биографи: Љ. П. Ненадовић, М. Медаковић, В. Врчевић: или су их учени људи налазили у хартијама његовим и туђим, те штампали по појединим листовима. Већи део свих ових песама прештампала је „Народна Библиотека“ Браће Јовановића 1885 године ; издање је то у оно доба било добро дошло, али за данашње доба критичких издања оно је посве рђаво, као што је и посве неугледно. Што није ту ушло, штампао је П. А. Лавров у својој руској књизи о Његошу 1887; не ни он све, пошто све у његово доба није било познато. Овога