Srpski književni glasnik

894 Српски Књижевни Гласник.

издваја лака сатира на живот који га воде, једно комично поређење. Донеј је и овде као и у својим драмама љубави и друштвеним уздржљив, прост у својим средствима, преани лако и неосетно преко свога предмета.

Отприлике та лакоћа и несвршеност израде одлика су плодног писца Алфреда Каписа, познатог и код нас („Две Школе“, „Пустолов“). „Леонтини мужеви“, „Новац или живот“, „Срећа“, „Две школе“, „Брињол и његова кћи“ — и осталих двадесет комада тог писца остављају општи утисак доброћудне, лако иронично обојене причице, која не значи ништа, или скоро ништа. У њима се говори опет о Парижанима и париском животу, с нешто претеривања у сликању, али које није злобно и не иде до карикатуре. Савременици Каписови не изгледају да су потпуно јасни писцу, управо он највише воли да покаже да они не знају зашто нешто чине и да су смешни зато што су сувише Парижави, то јест са свима њиним слабостима и предрасудама. Он показује једно парче живота и мисли да је он врло сложен, пометен, без друштвених типова, јер је демократија изравнала разлике, и без особитих карактера, јер је васпитање уједначило све људе „Наше време није погодно за фотографско снимање, каже он у једној расправи, јер се сувише креће“. Зато га он износи као човек који се одрекао да га разуме и следствено да у њему истакне обележене типове, појача општу главну црту. Он то чини само донекле и то у обрнутом смислу : његови типови су свакидашњи до крајности, карикатуре свакидашњости. Као такав писац он је јасан, љубазан, ироничан без злобе, само понекад духовит у смислу Тристана Бернара, де Кајавеа и де Флера, или Пјера. Вебера, али најчешће духовит на отменији начин, дискретно и ненамерно. Већина његових духовитих речи су део једне филозофије која изгледа да излази из његових комедија, а та нас филозофија учи томе да су савремени Парижани играчка чудног париског живота и да кад је тај живот такав не треба се одупирати његовим ћудима, нити озбиљно узимати незгоде у које он доводи. Може бити “да ово није никаква филозофија, али Капис потпуно доследно остаје њој веран. Његови комади улазе такође у врсту водвила-комедија, без шаренила заплета и са више психолошке могућности но комади де Флера и де Кајавеа. „Пустолов“, који је игран код нас, и „Два човека“