Srpski književni glasnik

ПОоОзоРИШНИ ПРЕГЛЕД 897

Оно што он уме да створи по својој спољашњости, боји гласа и темпераменту, то је управо тај тип донекле неспретног, умерено комичног јунака „Лепезе“, „Клацкавице“ и Каписове комедије. За те улоге је нарочито потребна вештина говора. Треба умети лако прелетети преко досетке, не подвући је, јер је она често досетка писца на рачун личности у толико више успела што се гледаоцу чини да је приметио сам у размишљању особе као неку глупост. Та досетка је нешто што блесне с времена на време у диалогу, што се залепрша на крају реченице, изврне наопако мисао, која је почела као паметна. Шарена хаљина Полишинела треба нехотице да се за тренут појави под салонском одећом. а тако је обучен тип Парижанина водвила-комедије Као Каписов Адолф Дибоа, Франсоа Треву Флер-Кајавеа и Ибер Донејев умео је вешто да носи ту двоструку одећу булеварских беспосличара.

Много мање му је пристајала артистичкн везана кравата сликара са Монмартра који је волео као Рудолф и Арман Дивал. У улози Жака Мартела је Г. Дибоск био недовољан, осим може бити у последњем чину. Иначе је као сваки глумац вичан занату технички био увек добар, али је остао без уверења. Извесно је да глумци на гостовању воле да играју улоге које не играју код куће, (то им је општа слабост), и да је то мењање врсте улога у двојном гостовању као што је ово Г-ђе Ролии Г. Дибоска још пре могућно. И Г-ђа Роли није била увек једнака. Тако је њена кокета у „Лепези“ и париска радница у „Из љубави“ била боља но остале две улоге. Лака сентименталност јој више приличи него распусни тип обичне париске жене са булевара. Улога Бланше у комаду Леона Гандијо, коју је она прва и створила, била јој је најпогоднија.

Остали чланови трупе су почетници са мање или више дара и по неки старији глумци, који су се којекако извлачили с разном срећом. Као обично, они су били пробрани тако да могу учтиво изостати далеко иза главног лица и по игрии по — спољашности. Чини ми се да је за ова два наша госта тај избор био мало сувише брижљиво изведен, као за глумце који већ

по својој врсти ни сами не дају велике драмске гестове. У

њиној игри било је нечега дирљивог, јер се њима у гостовањима дешава као и вођама, и чешће но овима, да играју улоге које нису за њих, до којих се пропињу, о којима су они са-

њали и сад их с очајањем хватају. Они дају, ако није сви-