Srpski književni glasnik

УСАМЉЕНИ ГРОБ. 31

УСАМЉЕНИ ГРОБ.

— на Овчем Пољу.

т Милану ВАСИЋУ.

Бездушно су с крста бујне летње кише Избрисале слова, — исписана руком Пријатеља који и сам није више

Међ' живима.. Ветар злокобним фијуком

Чупа крст усађен на том гробу худом Што се једва види од густе папрати, И њега време у свом трку лудом Заравниће с земљом, и неће се знати

Да ту лежи човек. Поколења нова Спокојно ће плугом гнојну земљу рити, И место запевке ту ће хукат: сова, —

За незнаним неће нико сузе лити.

Тек у једном кутку крај зелене Млаве За његов ће покој молити се смерно Пред иконом старом три главице плгве, И чувати спомен у срцима верно.

На несрећног оца. И док њихна тела Јачају под бичем невоље и јада, Сазреће у њима једна мржња врела Са којом ће деца потражити када

Заравњен са земљом и гроб преорани: Тад одмаздом светом сјаће њихна лица, Док крвавим кљуном жедни кљују врани Мртва, гнила срца негдашњих убица.

Јуна, 1913. Милутин ЈОВАНОВИЋ.