Srpski književni glasnik
32
Српски Књижевни Гласник.
ВЕЧЕ ПРАЗНИЧКОГ ДАНА.
Мека и сјајна ноћ је и без вјетра,
а тихи изнад кровова и башта
мирује мјесец, из далека сваки
бр'јег очитујућ. О, дјевојко моја,
све стазе ћуте, а на прозорима р'јетко гдје св јетли поноћна св јетиљка. Ти спаваш, сан те обладао сладак
у тихој твојој соби; не таре те ниједна брига; већ не знаш, нит мислиш какву ми рану отвори на срцу.
Ти спаваш: а ја провирих, да ово поздравим небо милосног изгледа,
и стару нарав, свемогућу, што ме створи да трпим. Рече ми: ја теби
не дам ни наду, ни наду; и другим нека ти очи не сјају већ плачем.
Овај дан бјеше свечан: сад од игре ти се одмараш; и ваљда пребрајаш
у сну коликим ти се свиди данас, колики теби: не ја, ох, не мислим,
да ме се сјећаш Међутим ја питам колико још ћу живјет', па се на тле бацам и вичем, грцам. Грозни дани,
у тако младој доби! Јао, чујем улицом, близу, неког занатлије самотну пјесму, што се касно у ноћ посл је забаве враћа б'једном дому;
и болно ми се моје срце стеже мислећ на св јету како све пролази малне без трага. Ево је прошао празник, а за њим дан обични сл једи, а тако вр јеме однаша са собом
све згоде људске. Гдје је, гдје глас сада народа старих гдје је сада слава отаца славних наших и велико царство Рима, оружје, и звекет
што прође преко земаља и мора2