Srpski književni glasnik

32

Српски Књижевни Гласник.

ВЕЧЕ ПРАЗНИЧКОГ ДАНА.

Мека и сјајна ноћ је и без вјетра,

а тихи изнад кровова и башта

мирује мјесец, из далека сваки

бр'јег очитујућ. О, дјевојко моја,

све стазе ћуте, а на прозорима р'јетко гдје св јетли поноћна св јетиљка. Ти спаваш, сан те обладао сладак

у тихој твојој соби; не таре те ниједна брига; већ не знаш, нит мислиш какву ми рану отвори на срцу.

Ти спаваш: а ја провирих, да ово поздравим небо милосног изгледа,

и стару нарав, свемогућу, што ме створи да трпим. Рече ми: ја теби

не дам ни наду, ни наду; и другим нека ти очи не сјају већ плачем.

Овај дан бјеше свечан: сад од игре ти се одмараш; и ваљда пребрајаш

у сну коликим ти се свиди данас, колики теби: не ја, ох, не мислим,

да ме се сјећаш Међутим ја питам колико још ћу живјет', па се на тле бацам и вичем, грцам. Грозни дани,

у тако младој доби! Јао, чујем улицом, близу, неког занатлије самотну пјесму, што се касно у ноћ посл је забаве враћа б'једном дому;

и болно ми се моје срце стеже мислећ на св јету како све пролази малне без трага. Ево је прошао празник, а за њим дан обични сл једи, а тако вр јеме однаша са собом

све згоде људске. Гдје је, гдје глас сада народа старих гдје је сада слава отаца славних наших и велико царство Рима, оружје, и звекет

што прође преко земаља и мора2