Srpski književni glasnik

| Зиоково је изгледало као неко плаво изврнуто дно неке u i- оријашке преврнуте лађе. >“ Иван је све више и више' осећао неку тежину око срца,. у: је: изгледало му је да се полако, полако купи и да ће му приje: тиснути одједвом срце као гомила камења. И кад се, про: IHaBHIH KDpO3 MOpeya MaMeby IIIomre u Bpaua, ojjenHoM moja- Ши вило острво са његовим селом на врху, њему је изгледало џ као да је нека гвоздена рука стисла одједном његово срце, да му је готово понестало даха. Крену се сместа теран страшним унутарњим покретом. : Ко — Кад бих могао вратио бих се! А тко ће моћи изa држати кад ступим на праг“ Тко ће моћи издржати ридање о мајке кад ме види7 Тко ће моћи видети сву ту тугу и знати сву моју неблагодарност!

ai

+

Е . Лађа је ишла средњом брзином а њему је изгледало да лети. 100 — (О да би вечно путовала да неби никад приспела! Бе Острво је бивало све јасније у јутарњем сунцу, куће

његовог села већ су се распознавале, ено баш његове.

Тамо ме већ чекају два дана, три дана и купе све нај“ страшније речи које ће ми одједном сурвати на срце, јер | сељак нема самилости! Смрвиће ме! го Лађа је пристала уз малени моло пристаништа његовог |. села. Две три кућице на жалу, зелени виногради по падинама |. луке и много рибарских барки. Село је било високо на брду, Бе из луке се није видело. Дошло је неколико његових сељака да истоваре робу за Задругу. Нико му се није јављао. Као да су га сви избегавали, тако му је изгледало. Један му само “приђе и рече да су га са мазгом послали да узме његове – ствари и да их донесе у село.

"Иван је ћутке слушао. Предао је ствари и сишао на обалу. Чим је ступио на копно подвојише се сељаци да му отворе пут. И нико ни речи. Неки га поздравише скидајући – капе и оборивши очи. | — Као да сам губав! — промуца. — Шта је овог Шта ДЕ је овим људима“ —

Готово је хтео да ухвати за руку првог човека и да га запита: — Шта је | И ова ужасна осама коју је сваки од ових простих људи. стварао око њега постостручила је његов ужасни терет на.