Srpski književni glasnik

И АИ и iL 0 и И у У МИ ест , Виа с МТ ој rio ВУ 4 |. i“ Та >

Наша Дипломатија. 111

_ crag.bamM Ha Hamuly штету. Ретки страни публицисти који су пу– товали по нашим земљама и објавили своје утиске и оцене, нису нам могли бити од велике користи, јер због незнања језика и површности у спреми и испитивању, нису могли ући дубље у душу нашег народа. Понеки су и из пристрасности неверно ~ представљали ствари. Велике народе и старе државе цео свет познаје, а ми мали народи и младе државе имамо великог интереса да. стране земље буду правилно обавештене о нама. И у време анексије Босне и Херцеговине, а још више за време светског рата опажено је код нас да наши пријатељи нису били довољно обавештени о нашим правима, потребама и аспирацијама. Зато су слати у иностранство људи стручних “знања, који су имали мисију да наше пријатеље обавесте у – питањима која имају везе са нашом националном политиком, да у том циљу ступе у додир са интелектуалцима, новинарима, и у опште са круговима који имају посредног утицаја на спољну политику. И то није учињено узалуд, јер су наши делегати имали успеха. Да је било више реда и јединства у = пословима, и више критике при избору личности (чији је _ број, у осталом, био претеран), успех би био још већи, с и обзиром на тако драгоцени материјал у људима које ми имамо "за такве послове. Овај је рат дуго трајао, те су наши делегати “имали више времена да створе повољна расположења. Ја _ истичем дуго трајање рата зато што је посао обавештавања и стварања доброг расположења посао de оприе haleine, · посао од дугог даха и замаха, зато што земљиште треба спремити израније; тај посао, управо, мора бити непрекидан, јер је и потреба стална. — Но, он се не може водити без реда и плана, и без нарочитог центра који ће држати у рукама – све конце; посао треба организовати. С Великим ратом ми смо, истина, остварили највећи део својих – аспиранција. Али, као што је горе речено, нама сад предстоји да бранимо оно што смо стекли; јер наши непријатељи неће “ положити оружје и седети скрштених руку. Слушао сам да један посебичан пример поменем — да Бугари и сад воде "живу пропаганду. Има код наших пријатеља још људи срећом мало — заведених и тврдоглавих, који су остали при“ јатељи Бугара. Ми морамо сузбијати ту пропаганду и бар – људима којима су се једном „очи отвориле“ не допустити да их опет „склопе“. Поред Бугара, међутим, има још народа