Srpski književni glasnik

Јован Скерлић.

PL We и право) није одобравао као теорију живота. Он је разумевао "врлине и мане. Као што је осећао лепоте Шекспирове, тако "је осећао и незрелост, извитопереност, позајмљени или полу_ тански песимизам данашњих „социалних“ и назови-моралисти_ MKMXx писаца немачких и скандинавских. — Он је осим тога, "судио поуздано. То је други и последњи степен критичарскога _ знања. Познато је да човек често зна неку ствар, гли је још не зна довољно давно да би са сигурношћу дао свој суд. Он – своје знање у дотичној ствари још није довољно пута огледао, – проверио, и о њему се сам уверио. Кад стече то поуздање, ~ тек се онда може рећи да је ствар право испекао. Скерлић _ je имао тај поуздани суд. – Све су то толико важне и толико крупне ствари да дају потпуну накнаду, с великим сувишком, за недостатке које смо горе набројали. Ти недостаци смањују врло мало општу вред– ност Скерлићеве критике. : Други узрок који је понекад ометао строгу правилност ~ његовог књижевног суда, било је то што је Скерлић, као _ што му је приговорено, био понекад личан у својим оценама. „Бити личан“ у. критици значи најчешће, прецизно и просто речено, водити рачуна о томе како се писац о којем имате | na судите понашао у животу према вама. То је врло људски, | и отприлике на милион људи имате једнога који се тих обзира |; може ослободити; али у критици то значи: не моћи одвојити · дело од писца, и у критику дела уносити обзире који с делом – немају везе. Али би било врло погрешно држати да је Скерлић и у том погледу знатније грешио, уопште, и према осталим · знатнијим критичарима. Пре свега случајеви у којима су га лични разлози навели да погреши, могу се на прсте избројати. _ Затим, они писци о које се огрешио нису по правилу били крупни људи, те погрешка, књижевно-историјски говорећи, – није могла бити велика. Најзад, понашање оних којима је он – на тај начин одговарао, заиста није било пристојно; и у сваком „случају, ако је он грешио, његове су, погрешке биле несразо мерно мање од њихових; и бар они, — с гледишта моралне, ако не књижевне правде немају права чинити му прекоре "за личан карактер неких његових оцена. Ја “Али Скерлић има боље извињење у другој једној окол'HOCTH, о којој се мора водити рачун. Она знатно ублажава замерке које му се чине у том погледу. Критичарска компетенција

e a NV.