Srpski književni glasnik

30 Српски Књижевни Гласник.

Али, ма колико чудно изгледало ово што ћу сад рећи, све су то сразмерно сишне ствари. У огромној области васколике књижевности, оне заузимају само један мален део негде

на ивицама њеним, као уске пруге на њеним крајњим границама,

и можда преко њених нормалних граница. Оно што остаје то је шакво велико море, да те танке пруге на обзорју остају само обзорје. Према том мору те пограничне уске области стоје у истој сразмери у којој стоји и она шака Лаведанових Парижана према осталом народу париском, француском, енгле-

ском, и осталим народима У Европи, и остала четири дела

света, у историјском низу векова. И те горе поменуте особине, ако понекад иду међу најсуптилније, нису ни издалека највише. Човек може разумети Дантеа, Милтона, Молиера, Гетеа, Шекспира, Паскалове Мисли, Раш и Мир, Воденицу на Флоси, Веренике, сву најдубљу и највишу поезију, а да му већина, а можда и све горе набројане ствари остану непознате! Обратно, дешава се да понеки критичар може све те или многе од тих претањених ствари лепо да осети, а да није ни близу шога да разуме Шекспира и Гетеа. Мирбо и Матерлинк могу

'се узајамно разумети, а обојица заједно, уптбиз ит, остати

пред највишом мудрошћу, психологијом и поезијом Шекспировом и Гетеовом — и не слутећи да тако стоје — као пред

затвореним вратима. Критичар треба, по могућству, све да. разуме, и онај је, наравно, најбољи који може да разуме све,

или што више; али онај који би имао да бира кога ће пре разумети, Шекспира и Гетеа, или Лаведана и грофицу де Ноаљ, тај би дао страшан доказ о ускости или плиткоћи свога ума, и сиромаштини својих осећања, кад би место првих изабрао грофицу де Ноаљ и Лаведана, — и ако ови последњи имају сами вредности, и ма да су нека њихова осећања тања од Гетеових и Шекспирових.

Скерлић је био од оних критичара који можда не разумеју Лаведана, али разумеју Шекспира. Тиме је у две речи казано који је његов ред међу критичарима. Скерлић је разумевао целу основну грађу књижевности, право високу и право

дубоку, у њеној великој ширини и разноликости, у обе њене“ основне манифестације, за које можемо задржати називе „апо-“

лински“ и „диониски.“ Он је осећао и висину и дубину, и страст и меру, и снагу и нежност, и трагедију“ и хумор, и

оптимизам и песимизам, и ако овај последњи (као што је имао |

«.

LAN

4

ја“

а