Srpski književni glasnik

– Јован Скерлић. 35

био је. његов „радикализам“, да га тако назовем. Под „ради– кализмом“ разумем не само извесне, тако зване напредне · политичке погледе, но и неке друге. особине које, у разним i __xomGunaugjaxa и дозама, иду заједно с таквим политичким e погледима. О погледима се може дискутовати, и о добрим и "о рђавим; кад су рђави, они, као и у свакој другој области 'умовања, могу бити само погрешке у суђењу, и човек их може – гредом, испитујући и размишљајући даље, исправити. Политика је наука, и вештина основана на науци, — на научном ~ посматрању истина врло тешких и многобројних, али добром “ посматрачу сасвим приступачних чињеница. Сваки поштен – политичар у току свога живота, натеран чињеницама, испра– виће у даном случају погрешке у свом суђењу, ако су оне – биле само последице недовољног искуства. Али радикализам није само доктрина, но је још више менталитет, осећање, расположење, тежње и жеље и интереси једног сталежа или _ групе или слоја друштвеног; понекад младости; понекад, наравно _ (али ређе), и опозиција реакцији, као што и ова може покоји_ пут бити опозиција радикализму... Из тога разлога краљеви нису радикалци, ни сиромашни ђаци консервативци. Отуда ради-

кализам — као ни реакционарство — није повољно становиште, ни згодно расположење, за човека који тражи истину. Човек _ који хоће да има изгледа да нађе истину, треба често да — савлађује и најосновније своје нагоне, а не да толиким непо_ средним и унутрашњим узроцима забуне и самообмане, додаје – нове, даље, и спољашње.

| Скерлић није био слободан од тога радикалског мента· литета. Рођен у младом, радикалски расположеном народу, | одрастао у доба нарочито погодно да развије у човеку радикалске погледе и осећања, он је још, отишав на страну, био e, "дошао под утицај једног професора социалиста, одличнога књижевника и научника Жоржа Ренара, поред којега је познао по добру и злу познатога францускога социалиста Жореса. Толики узроци, удружени можда с извесним урођеним активi HI м темпераментом, усадили су и учврстили у њему расположење и погледе којих се није могао ослободити ни у приликама koje са тим погледима немају везе. Кад се вратио са стране, је био „печен“ радикалац, прогресист, мелиорист, поборник „здравог и интенсивног живота,“ и тако даље, и човек који и о књижевности суди по својим политичким, моралним, и дру-