Srpski književni glasnik

_ Јован Скерлић. ЊЕ. ROGI

особине његове нарави и прилике у којима је он играо своју ·критичарску улогу, али је његова компетенција и ту остајала _ нетакнута. Најзначајнији је пример за то можда овај. Скерлић је из Исшорије нове српске књижевносши изоставио и Воислава Ј. Илића Млађег, који, по мом мишљењу, и према мерилу · усвојеном у Исшорији, није требало да остане непоменут. – Песме тога песника често су суве, прозаичне у тону, без онога – узбуђења које загрева сваки стих, али скоро свака има своју ~ песничку мисао и духовите грађе за песничку дикцију, а три “најбоље међу њима су право лепе песме, и у Аншологији – новије српске лирике, међу пробраним песмама наших песника, "заузимају угледно место. Скерлић га је ипак изоставио из освоје Исшорије. Али је бар у овом случају јасно да га није изоставио зато што се преварио у свом суду о њему. Јер ко је у нас први казао да су те Илићеве песме лепе“... — Скерлић! То стоји црно на бело у његовој оцени о песмама тога песника. Скерлић је Илића изоставио из своје књиге зато што га је “овај после те критике напао, врло неправедно и без мере, у |. једном књижевном памфлету. Скерлић је тако на неправду “одговорио другом неправдом, и, разуме се, за његову кри– тичарску беспрекорност било би боље да није тако учинио; – али оно што овде хоћу узгред да истакнем, то је да је и у “тим случајевима његова компетенција остајала недирнута. Наук који би се, ако се хоће, из ових и горњих напомена – могао извести, то је да сваки критичар треба на првом месту “да се труди да савлађује своја осећања, то јест да победи “свој лични интерес, или оно што он у својој неувиђавности сматра да је његов интерес. Он треба своја осећања да савлаpe ђује исто толико колико да негује расуђивање и укус, и више још; јер од она два једина узрока наших погрешних судова, _ непотпуне анализе и личног интереса, овај последњи је несравњено већи и несравњено чешћи непријатељ истини. Критичар треба да се претвори у Чисто Посматрање; његов ум треба у том погледу да буде чиста фотографска плоча, бео лист · хартије пре но што се предмети у њих упишу, а његова оцена · огледало, које све препроизводи, а ништа само не додаје. Осећању треба пустити маха тек пошто сте пре тога „суво“, "без одјека“, примили утисак, — непомућен утисак, — који онда

e: