Srpski književni glasnik

Позоришни "Преглед.

_ наготу“, онда заћуте, послушају, покоре се. И поздрављају је _ красним ријечима:

— Хлеб твој најслађи је! — Другога хлеба нећемо до твога! | — Пшеницо наша белицо! 4 : — Ти тажиш | a Гладе и јаде! : У — Ти жеђи напајаш! — Реч ти и топла и мека к'о усне убаве твоје! — Пред лепотом твојом све снаге трепте к'о зелен јасике! — Крв свака врије као извир вода у лугу. — Мис'о поје к'о славујче! — Љубо свељубо!... — Лепото!... : — Победо!...

| Напокон се јавља Неимар Раде, који зна за све сплетке M и претворности, позивље ју нек остави зидање и нек иде. Она се одлучи да се још исте вечери састане са свом троо јицом Мрњачевића и позивље Неимара да и он присуствује Г великом ријешењу. A У другом чину стоји Гојковица њеђу својим дворкињама, које“ је милују, воле, обожавају. Ту их затиче Гојко, кога она дочека пуна милоште и љубави. Он цепти од љубоморе, он, који мрзи своју браћу, тражи од ње да и она мрзи оно што 1 он мрзи; он, који хоће њу, себи -љубу, дјетету свом мајку, То не воли оне камене куле, која и њу у камен претвара. Он не зна је ли му она љуба или неумољива душманка. И ставља мач међу се и ње. Али кад му она вели да су „њезин сан и Го дело“ његови, да је он онај кога она тражи, да је браћу позвала на мегдан при коме ће он побиједити, онда се њихове "душе споје кроз дуг, крвав пољубац. У то се појаве браћа ] Вукашин и Угљеша, режећи један на другога као двије зви(ери. Она их у прекрасној сцени уриче на сутрашњи мегдан, да златним стријелама гађају у златну јабуку. Ко погоди јабуку — однио је побједу. Неимар Раде слушао је из прикрајка |“ ЊИХОВ разговор. И он пламти за њом. И он хоће њу. Она go | Hehe бити ничија, дол' његова. Не може је имати живу, али имаће је мртву. Али и он се вара! Она себе не да ни мртве. 2 Она — Гојковица — побједитељица над њим, над собом, над