Srpski književni glasnik

115493 ' Српски Књижевни Гласник. ==

предобије жену свога брата, који „призивље легије зла и па- кости“ — уклесан је као у мрамору, јединствен је као савршен кип. И Угљеша је ванредно приказан. Раскошник, разблудник, расипник. Притајен сплеткар и претворан паук, који разапиње „драгуљску мрежу своје лукавости и коварства“ и чека да у њу упане млада Гојковица „пјана од сунца и сна својега сунчаног“. Гојко је неодређенији. Слаб уз своја-два супарника и слаб уз своју надчовјечну жену. У непрестаној сумњи стоји он пред оном загонетком, која га привлачи својим чарима а одбија својом величином. Најљепше је у овом карактеру она смјеса припроста, отворита јунака и неодлучна, нестрпљива љубавника : | Ре Реци, реци једном!

Откри се меки ко си и што иштеш! Нађох те саму мору на обали,

где сунце гледаш и жар ока свога

о жар му мериш. Рече, да имена немаш, и име своје теби дадох,

и одведох те љубу дому свому.

Но, никад не знам, љуба ли си мени, или душманка неумољива ми!...

Снажан је тип Неимар Раде, срца од камена, хладан u неумитан као удес, чија је мисао „посињила као сињи крш“ и коме са уста падају ријечи „ко оштра шкриља са камена _ твртца.“ И сва та тврдоћа бива разбољена љепотом Гојковице. Умекшана као хљеб. И Протозидар спада међу најуспјелије | фигуре ове драме. Љубавна помама, која узбурка ову стару“ крв и која на концу драме прелази у пароксизам страсти и“ освете рад незадовољене љубави, красан је пјеснички и пси холошки детаљ. 2

Радња почимље крај започетих зидина трагичнога града. Аргати, зидари, скелари граде и зиђају, куну и преклињу камен 1 и судбину који их силе на узалудни Сизифов посао, гатају 1 погађају разлоге зашто не могу дозидати града. И док у нај > већем бјеснилу бјесне против Гојковице, рад које љута вила. руши њихово дјело, појави се она, Гојковица, „блиједа, пре: лијепа, у сребрној кошуљи, што њеној младој и виткој појави “и бићу, које се с погибијом игра, дава призрак вјечно т петаве тополе над безданим водама“. Кад ју угледају, маш се за алат и камење и хоће да на њу навале. Али кад | проговори, кад им ријечима дочара своју „лепоту, бел