Srpski književni glasnik

562

моје причање, или само слушају из учтивости, као што смо ми слушали бабу кад почне да нам „чита.“ А“, 7 Баба је била врло чудна и волела је да „чита“, као што је волела да слуша кад ми њој читамо — романе. Сећам: се да сам већ у другом и трећем разреду морала да читам неке | дебеле књиге које су се звале „Кровсалски Наследник“ и „Мртва Поља у Сибирији.“ Разуме се, то је било зими кад се није имало куда побећи и кад смо се сви мирили с топлом. собом. Зими је било много горе него лети. Баба је стално · била болесна, дисала је тешко, кашљала непрестано, и често се љутила. Али, имала је врло добро срце и из свога кревета знала је којој сиротој болесној жени треба послати ручак, а коме детету кувана воћа. Нас је често грдила, али нас је ипак волела. Уосталом, она је и деду грдила, само за сасвим друге · ствари. Чим шкрипну врата на подруму, она би почињала исту причу: „Ено га, опет отишао у подрум! О, не напио се | никад, дабогда!“ Деда није био пијаница, али је волео вино и говорио је да му је много пријатније да пије вино него бљу- · таву воду, и зато је често свраћао у подрум. Вина је било доста, а чаша му је стајала на греди. (Он је лепо · напипа у помрчини, па под врањ. Ја нисам волела да улазим у подрум, јер је мирисао на вино и на буђ, али кад су тамо биле каце с кљуканим грожђем, ми смо се, сва деца, купили у подруму и кроз цевке сркали слатко вино које је почињало да кипи и да помало штипа за језик. Деда је говорио да је њему слађе — – кисело вино — па што онда да не пије7 А баба, чим он уђе. у собу, понова почиње: „Ти си опет био у подруму! Не видиш, не видиш, а чашу и врањ видиш.“ — „Пи и ти. Ко ти брани!“ савршено равнодушно одговарао би деда и легао · брекћући, на свој кревет. А баба се једила што се он „ништа не кида.“ а Уосталом, и баба је пила, али — чај. Не знам ко је њој рекао да чај лечи кашаљ, па га је пила по неколико пута дневно, а некад чак и ноћу. То је свакако увећавало њену нервозу, али онда она није знала да је нервозна, а ми нисмо ни појма имали да на свету и постоји нека нервоза. — „Ух, ~“ ух, — хајде, скувај ми чај! Хоће да ме угуши овај проклети а, кашаљ — тако би обично говорила баба. — Сипај шпиритуса у машину. Немој да просипаш, немој пуно, немој више од поља.