Srpski književni glasnik

СРПСКИ

· КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК

НОВА СЕРИЈА, Књига 1, број 8. — 16 децембар 1920.

МОЈ, ОТАЦ. део

Увече се искупимо сва дечурлија на улици и ту играмо жмурке, „кради, кради грожђе“ или што друго, по прашини, или просто причамо једно другом страшне приче. Али и то се сврши: падне помрчина, па мора да се иде да се спава. Опростимо се, па онда трчи на бунар да оперемо ноге, јер баба није пуштала прљаве у кућу. Окренем једаред точак, пропињући се на прсте, и журно подметнем једну ногу под воду и перем. Онако мокру завучем је у неку стару исцепану папучу. Затим се опет обесим о точак на шмрку, обрнем га два пута и перем другу ногу. Испљускам је, па“ и њу у папучу и онда шљап, шљап, — у кућу, и ту их обришем неком старом реклицом, па онда хајде у кревет. Тако исто и моја млађа сестра, која ме се целог дана није ништа тицала, али која је вечерас играла с нама жмурке и лончиће.

Не сећам се да сам кадгод патила од несанице. Само понекад, после батина, кад би ме из сна пробудио повратни талас јецања, ја бих се тргла и запитала шта је то, брзо бих се сетила и, да још брже заборавим, загњурила бих главу понова у јастук и — настајало је царство снова и бајки.

О, детињство, златно доба! Кад се тебе сећам ја се за-

несем, кад о теби причам ја се заборавим и причала бих без

краја, све ново и ново, само ако имам слушалаца, а да ми и

не падне на памет да се запитам да ли њих заиста занима то