Srpski književni glasnik

564 Српски Књижевни Гласник.

језаред сам ја чак и на забави декламовала. Имала сам – лепо сељачко одело — туђе, али то није нико знао. Песма · је била патриотска и кажу да сам је лепо декламовала.. Много су ми пљескалн и нудили ме колачима. Тај, за мене сасвим | нов, ноћни живот врло ми се свидео. И било ми је и чудно и лепо што се велнке девојке н људи онако дивно обучени с | озбиљним лицима играју „кадрила и валцера.“ Па ипак у свему – томе чуду и ја сам нека доста важна личност: сви ме гле дају и хвале. Један официр ме помилова MH запита: |

— A чија сн ти, Mana? NO

Ах, опет оно старо, вечито! Тај отац само то и зна да ми увек поквари расположење. Ја се збуних, поцрвенех и рекох, муцајући: ари

— ја сам, ја сам... сестричина... — и рекох име свога · ујака, кога су сви у варошици добро знали. %

Мора да се човек зачудио зашто се на то питање. тако | збунила девојчица која је тако слободно мало пре декламо-. вала, па је нешто питао моју учитељицу, јер сам после чула – да му она прича мајкину историју. Све моје добро расположење оде бестрага, и ја сам увидела да оно страшно не а никад да престане, да ће довека да траје та Божја казна с оцем. А ја сам била поверовала да ме већ, благодарећи моме. скитању, сви. у варошици знају и да ме више нико неће пи тати чија сам. Али нпак тога вечера сам нешто ново пронашла: кад би ме ко питао чија сам, ја сам одговарала да сам. унука | свога деде или сестричина свога ујака. сна

Тако је прошло детињство, прошло је брзо, као што | брзо пролазио бол у њему да уступи место радости и игри, прошло је детињство брзо да уступи место озбиљности, и раду и другим болима који не пролазе брзо. Кад се сет IM летњих олуја и пљускова, кад се сетим како смо на. праг седели и чекали кад ће севање и киша да престану, па“ појуримо — ко ће пре! — у башту, ујкину, ту одмах, и тете кину, ту преко пута, да покупимо отресене крушке, јјабуки или брескве, па да их после перемо на бунару 'и сладимо, – ја не могу да се не осмехнем. Кад се сетим тога и: много другог чега, ја не могу-да савладам неку дубоку тугу што“м обузима и не могу да се не запитам: „Па где је све, TO? | моје детињство, лепо доба! Како си далеко од мене : ти о сунчано доба мога живота!“