Srpski književni glasnik

Мој Отац. — 565

Ја сам била свршила основну школу кад смо се због даљег школовања мојих старијих сестара преселили у Београд, јер“ у нашој варошици није било више од четири разреда гимназије. У Београду сам научила да се помирим са судбом, са сиротињом и разним лишавањима, научила сам да волим своје сестре, да поштујем све добро и паметно, и да се дивим лепоме. Научила сам још нешто: да мисао о оцу подносим с много мање бола.

Доцније, кад сам већ била велика и, посматрајући своје другарице, видела шта значи реч отац ни колико је то срећа имати га, ја сам често осећала неку празнину у животу. Једна моја пријатељица поведе једном реч о томе. Њен је отац био диван човек, али је умро још док је она била мала. (Она га је добро упознала тек кад је порасла. И сад мн је говорила о томе како би [0] било да га има. Одједаред, она ме изненада запита: ~

— А твој отац“ И ти га немаш, а ниси ми никад говорила о њему. Памтиш ли га“ Јеси ли га много волела“

Ја јој испричах све. Она ме је гледала с тугом.

: — Ти си сиромашнија од мене. Ја бар имам успомене. И ничега се лепог не сећаш, ниси га чак ни видела никад“ — Никад, — рекох ја. И после смо ћутале, али је мене за време целог ћутања нешто мучило, као да ми није чиста савест, као да сам нешто слагала. Савест се све више узнемиравала, ја се зачудих, и почех да тражим по свести, по сећању, да тражим и да претурам. И нађох, и сетих се. Како сам то "могла тако савршено да заборавим“ То не разумем. Ево, сад ми је све пред очима јасно, као сунце у ведре дане. Ја јој испричах. Ипак, ипак имала сам и ја једну успомену на оца. Била сам мала кад је деда једном ишао послом у моје место рођења, па повео и мене. Мајка каже да је то било кад ми је вадио крштеницу да пођем у школу, а мени се све чини да сам била још мања. Не сећам се баш свега. Знам само да сам била у гостима код једне лепе тетке, која је имала једно дете, доста млађе од мене, намођено н мирно као лутка. Знам само да сам се дивила свему на томе детету. Ту је била и мама-Ката. То је дедина снаја, жена његовог брата, деда-Милана, који је одавно умро. Ова лепа тетка је њена ћерка, а мала Мила њено унуче. Она је дошла само мало код њих у – госте, а иначе је живела у нашем. месту. Ми, деца, њу смо