Srpski književni glasnik

M oi Отац.

| — Да видиш шта ја имам, — и извади нешто из џепа. ја пе · погледах и — ућутах се. То је била плетена кесица од ша_ рене вунице, велика скоро као његова рука и кроз њу су се вене ери новци.

— Узми, — рече он. — То сам ја за тебе спремио.

ја се зачудих:

Li | -— Све7 Заштог

o II — Све. Тако, да купиш шта хоћеш, — и он се осмехну.

| ја је узех. Била је пуна пунцата.

— Пољуби сад оца у руку, — рече ми мама-Ката.

Ја послушах. Чинило ми се да сад имам разлога да је | ·WOCAIyIHaM и пољубих пружену, повелику, мало црну руку. | Нисам више плакала. Новац је купио моје добро расположење. Е “OH MH peue: : “7 — Поздрави... — и изређа имена свих мојих сестара. | O Приметила сам одмах да мајку није поздравио. Он ме поми| лова по глави и оде, а мама-Ката ме опет унесе у собу и рече: | — Луда лудо, толико да се дереш! Шта ти је било | “Хајде сад да ти дам слатко. | :, Чинило“ ми се да сам тога дана добро пазарила и савест | ме није нимало гризла. Чинило ми се да је кесица довољно | | велика да ме сасвим оправда пред бабом и мајком. Само Mi о је било врло незгодно и непријатно, и бринула сам се како | ћу то све да HM испричам; бојала сам се да ми се не смеју. Мама-Ката ме је спасла и све сама испричала. Био је то читав | мали догађај. И за чудо нико ми се није смејао. И нико се | није наљутио на мене — ни на њега. Сећам се само да је

баба казала за мама-Кату како она „уме са сваким љубазно и лепо“, и за оца како се „није баш прекинуо“, јер је у ке| ____CHUuH OMMO cBera CeMaM AMHaPpA, koje |e OH разменио у никлени | ситан новац да би изгледало више. Новац су ми, разуме се, И _ узели, а кесицу оставили да се играм. Знам да су ми ипак Е дали десет пара и допустили да купим ратлук. Не знам тачно “та сам учинила с кесицом. Све ми се чини да сам је дала : некој другарици за некакву другу играчку. Да ли је сећање на то било непријатно малој девојчици па се пожурила да заборави, ја не знам, али се чудим како сам могла то тако · савршено да заборавим и да се за читав низ година не сетим. Године су пролазиле. Ми смо једна за другом свршавале школу и постајале самостални људи. Живот нас није мазио,