Srpski književni glasnik

5358 Српски Књижевни Гласник.

али бар за прво време ми смо биле задовољне што смо јед- ном способне да саме вебе издржавамо. На оца смо забора- ~ 7 виле тако као да је одавна умро' и прежаљен. Сва наша захвалност и поштовање припадало је ујаку, ујаку старом који се увек старао за нас, и ујаку младом који је давно умро и. "оставио мајци у наслеђе неколико хиљада динара да би нас могла школовати. : Кад би нас ко питао имамо ли оца, ми смо o irOnapane „Si a да немамо, кратко али нејасно, и није нас се тицало како ће се та реч тумачити. Само кад би ко био радознао и питао“ даље кад је умро, ми бисмо му онда набрзо објасниле ствар. Шта је он радио и како је тада живео нас се то није нимало“ тицало. То изгледа чудно, али није: кад човек мало дубље загледа око себе у живот, види да има више случајева да се“ најблискији људи тако отуђе један од другог да постану cap шено равнодушни и готово се забораве. Ја сам покаткад чула од рођака да сад, од како сам HO-" расла, ја личим на оца. Знала сам да он нешто ради, пише · сељацима жалбе и тужбе, а да лн се од тога може живети нисам се много бринула, јер сам се сећала бабиних речи: „Лако је њему : једна душа, једна гуша“. Ја нисам умела никад“ да уштедим и сачувам мало новаца, и мајка ми је често пребацивала да и у томе личим на оца. Ја бих јој у шали некад одговорила како чујем од свих његових познаника да је он“ врло добар човек и жао ми је што ме је она посвађала с њим па га сад не познајем. — „Добар за свет, као и TH, 4 за себе и своје није добар“, — тако би ми мајка обично јетко одговорила. И ја бих се увек покајала што нисам ћутала. – i Ипак и у старијим годинама имала сам да преживих -Ž једну велику непријатност од оца, баш лично од њега. Било ми је осамнаест година и сасвим сам се смирила од оних старих непријатних OTR и поверовала да је с тим свршено, кад одједном. EJ Удавала се Moj "најстарија сестра. Ми смо се са свима рођацима по оцу лепо слагали и звали их на свадбу. Један очев сестрић предложи мојој сестри да и оца зове на свадбу. Она није хтела. Говорила је: „Нити би он дошао, нити пар нама било пријатно кад би дошао, а само да правим параду · с позивом већу. Зашто да се лажемо7“ Он је то сигурно чуо и онда јој је послао једно писмо, које је пало на наше добро ~