Srpski književni glasnik

За Дон Карлоса! 93

Оливје се насмеши. За тренут му дође воља да засени своју газдарицу. Затим га обузе огромно сажаљење наспрам самог себе.

„заслужио сам своју судбину, помисли он; ето где проналазим код себе најподлију чиновничку душу.“

Прелиставао је непрестано, махинално. Једва ако су му привукли већу пажњу следећи редови, кад их прочита у неслужбеном делу новина:

Шпанија. — Мадрид. — 25 новембра 1875.

: Једна депеша из Пампелуне, од 24 новембра, јавља да се генерал Квесада докопао свих ушврђења у Орикенској Планини. Дванаесш карлистшичких башаљона разбијени су и имали су много људи убијених или рањених. После шри дана непрекидних борби, Пампелуна је ошетша од карлиста. Становници су освешлили варош и поздравили клицањем генерала Квесаду.

— Госпођо Приматис, рече Оливје склапајући новине, имате ли какав атлас“

Мало изненађена, она му донесе једну прилично раскупусану књигу која се звала Ашлас Г. Деламарша, некадањег ученика Политехничке Школе, хидрографског инжењера у Марини; књижара Грослен, улица Серпанш-Сенш-Андре, 25 (раније улица Башоар).

— Штампан је још 1856, примети напућивши усне Оливје де Пренест. Али не мари, наћи ћу ипак колика је раздаљина између Пампелуне и Вилелеона.

Њим облада неко неопредељиво узбуђење кад виде да у тичјем лету та раздаљина не премаша четрдесет километара, и да његово среско начелство није удаљено више од три миље од шпанске границе.

„Ах! помисли он, ако приведем тамо у дело своје намераване ноћне шетње, неће ми требати да прислоним уво на земљу па да чујем топ...“

И, како га је, пре непуних шест година, чуо с далеко мање раздаљине, у Кулмјеу и у Орлеану, он никако не могаде разумети разлоге оној нелагодности која га бемге обузела при · његову проналаску...

... Између два торња цркве Светог Сулпиција, месец, између облака које је ветар разгонио, настављао је свој непомични ход. Киша више није падала.