Srpski književni glasnik

За Дон Карлоса! 95

'титрице, и ако је он није ни тражио. На столу се налазио · прибор за игру „усамљеник“. Хајд', нека буде! И Оливје поче "да забада чивије од слонове кости, једну по једну, у жуте рупице махагонског осмоугаоника... , | ... Маркиз де Франлје још није дошао. (Оливје се занео у своју игру. Речи десни ценшар, леви ценшар, група · Лаверњ, које му доноси жагор расправе, престале су да га зани"мају. Он мисли само на покрете свога батаљона белих чивијица. Иза њега, неко рече: — Играли сте своју партију сувише у десно. Баш сам радознао да видим како ћете извадити три леве чивије. J Оливје се окрете ка свом саветодавцу. То је био један омален мршав старац, у старовременској реденготи чије је · скутове пребацио преко својих раширених колена. Он је седео, с главом ослоњеном о обе руке које је био спустио | на златну јабуку једног високог штапа. Он понови: — Доиста сам радознао да видим. | Оливје се љутну. Њему је било јасно колико би сада желео да добије ту партију коју је био започео тек да пре·крати време, улудо. Он стаде да игра сувише брзо, збуни се, и изгуби.

Старчић се подругљиво насмеја:

— Зар вам нисам рекао 7

Оливје га зловољно загледа. Неки сеоски племић. Беле чарапе виделе су му се између тешких ципела без потпетица и сувише кратких панталона. Огроман вунен прслук био је за причу. Оливје се не могаде уздржати да не напући усне.

Старчић се био нагао к њему. Оливје осећа његову руку како му стеже мишицу. Једна гвоздена рука.

— Слушајте! ; Мрко лице старчево је уз његово. Велики орловски кљун пресеца обријану и вечито. покретну усну; страшне сиве очи сијају под накострешеним обрвама... Колико година може бити том старцу 7 Шездесет, седамдесет 2

Његов стисак постаде још јачи. | — Знате ли, младићу, шта има на свету глупље од либерала 2

Једним немарним покретом руке Оливје признаде да не зна.