Srpski književni glasnik

UL A и „Ново“. 102:

жокира“, И зоарокара“ са главом, 'опростите парадокс, глави, са душом, срцем и духом у души, срцу и духу. И то иде, и све то може, и све је то ишло, и све се то ло — те „новине“ су старе колико и'уметност — докле то не пређе у школу, моду и, најзад, код недаровитих, у сенарство. А данас је то „ново“ до тога дошло, и они прави лики који су то инаугурисали и који су знали да они тварају из оног истог срца и руке из којих су стари египћански мајстори, на тринаест векова пре наше ере, стварали ке краља Сета | на зидовима карнашког храма; и ти ави и велики данас сами из пушке пуцају на поманитале, таметне и нескрупулозне ученике. Опсенарије су прешле све јиркуске опсенерије и речи падају као плахи дажд и „фирма“ „фирмом“ банктотира : футуризам, експресионизам, кубизам, итизам, синхроматизам, пост-кубизам, метахоризам. Али, јако је све то нештедро, сладуњаво и житко, и како је то токо пута већ било! Увек је то било, и то је сада, кад једна риода одлази, а велики нису дошли да се вежу за ранију кад у њој сијало пуно сунце. Онда долазе мали и везују се за ло из „старог“ које је, онда, такође било „ново“ : марини, еуфизам, кончетизам, е5о сипо...

Уметност је врло озбиљна ствар. Као и све друго, она „чист акт“. Она хоће човека: главу, труп и удове са целим иверзумом који с њим иде. Ко ту сече главу, своју сече. еба све повезати гениално, то јест са планом који даје | тваралачки нагон. Исти су састојци за „везивање“ код Баха L KOJL — Шрекера (нека ме извини пријатељ Милојевић!); ти, ако се не „веже“ дубоко — шећер и оцат су из истих стојака али разних „везивања“ — мали ће инстинктивно, и ко је хтео на шећер, „везати“ на оцат. Тешко је „везивати“ 1 г природа тешко „везује“. Људи још теже. Мајка рађа те u то тако „везују“ на велико, по једанпут у веку. „Велико »светљење“ уметничко озарава уметност у доста дугим интерјалима, и онда се види на далеко, у дубоко, високо и ши'око. Ми чекамо тога који ће, као оно Буда, испод смокве, „Гаји, да добије то „велико осветљење“ и саопшти нам га. јаша периода (мислим светска), послужиће само, можда, за

атериал. И то је улога. БРАНКО ЛАЗАРЕВИЋ.