Srpski književni glasnik

Аграрна Реформа: Подела Великих Поседа. 117

ају да су се меродавни чиниоци побринули у самом поетку бар о материалном оспособљењу тих привремених купника да могу приступити жељеним врстама производње. Колико је тек та немогућност појачана тиме што се при експроприсању и дељењу великих поседа није узео у обзир факт да су, сем голе земље, потребна још и многа друга производна средства да би се од те земље могле извући све могућне "користи и да би се на њој створила нова, разумно уређена газдинства!! При решавању овога питања поступило се, истина, онако исто као и при раскидању кметских и колонатских односа. Али, ако се питање о раскидању ових односа могло. "једним махом решити, и ако се при том решењу могло прећи преко осталих потреба (пошто су кметови и колони дотле Гвећ имали колико-толико уређена газдинства), при подели великих и стварању малих поседа о тим потребама морало ce водити рачуна. После дугих партијско-политичких затезања, тек Уредбом о Издавању Земљишша Великих Поседа у Чешворогодишњи '"Закуп, од 3 септембра 1920, покушало се да се исправе ове основне грешке, које су нанеле неоцењивих штета народној привреди као и самој популарности аграрне реформе. Према S 2 те Уредбе, „сврха је овом издавању у четворогодишњи "закуп да се до коначног уређења аграрне реформе устале поседовни односи и великих поседника и сиромашних земљорадника као привремених закупаца, и да се тиме и једнима и другима даде могућност рационалног рада.“ једногодишњи привремени закуп, дакле, замењен је четворогодишњим притвременим закупом (који по 5 1 као и по 5 14 тач. 1 има рајати од 1 октобра 1920 до 30 септембра 1924). Шта више, по 5 1 (став други), „овај се рок може продужавати, док | земљиште законитим путем не пређе у својину закупаца.“ То ипак представља донекле известан напредак. Али су могућне

i т Једино у Наредби о Привременим дЗакупима повело се нешто ачуна о „маленим земљорадницима, који немају властите спрежне стоке“ те се првенствено таквима имало давати под закуп већ пооране земље. и тако, само о стоци је реч и у Уредби о Добровољцима од 18 де-

ембра 1919. По чл. 17. те Уредбе, „добровољцима земљорадницима раздеmuhe. се по могућности и потребна стока, која остаје државна својина за три године, после кога рока дотични добровољац постаје њен потпун ласник.“ Треба приметити да запрежна стока није једино производно средство без којег се не може успешно делати.