Srpski književni glasnik

116. Српски Књижевни Гласник.

20 да ће се под закуп давати само земљишта.

„унесена у катастралне поседовне листове под ознако „оранице, ливаде и пашњаци““ (5 2), и то одузимање 7

од великих поседника и закупника, „који према катастралним поседовним листама поседују укупно барем 100 јутара... обрадивог земљишта, т. ]. ораница“ (5 3).

Ове претходне и накнадне Одредбе и Наредбе, које чак

и тачно утврђивање појма „велики посед“ остављају за доц- – није, те тиме (а још више употребом прилога „барем“) дају. маха разним произвољним тумачењима, показују несхватљиву ужурбаност која у практичном извођењу није могла остати ни без пометње ни без штетних привредних последица. Кад и једном обичном лаику морају бити познате слабе стране закупа уопште, а привременог и краткорочног закупа напосе, – проглашавање експроприације једних поседа који су укупно“ или у деловима представљали уређене привредне целине, да“ би се затим извршила њихова подела „у мање или веће комплексе“ и исти дали на брзу руку „привремено под закуп“, не може се са привреднога гледишта разумети ни оправдати.“ Па ни у политичком и социалном погледу таквом брзоплетом мером није се могао постићи ни приближно онај успех који“ би иначе био несумњив. Ако ли су се тиме хтеле да преду-' преде искрсле тежње, па и сами покушаји, за самовласно це-“ пање великих поседа, државна управа, баш из политичких“ разлога, није смела прибегавати овако сметеним и очигледног штетним мерама за сузбијање таквих самовољности, у колико! их је местимице било, јер је самим тим већ признавала своју“ слабост. Привредна штета од тога, међутим, код иоле увиђавности у раду, морала се предвидети, као што је стварно и наступила. Јер, под таквим околностима, нити су дотадашњи поседници и закупници могли наставити своју уобичајену производњу, нити су нови привремени закупници, и поред најбоље воље, могли свугде и како ваља приступити каквом систематском уређењу додељених им „мањих или већих комплекса“. То они не би могли учинити тако на пречац, у невреме, и рачунајући само на привременост закупа чак ни у

! Хрватски бан, међутим, у својој наредби од 5 маја 1919, издатој „на основу посебних упута Министра за Аграрну Реформу“, отишао је још даље, па је за извесне закупничке случајеве ову границу од „барем 100 јутара“ смањио чак на 20 јутара. (Ј. Дете оу, Agrarna Reforma i Demokratska Stranka, Zagreb, 1920, str. 26–27.) „7 а