Srpski književni glasnik

164 Српски Књижевни Гласник. даваше јој осјећај да је нешто жеже и пали по једва покритој голотињи. Она је једва чекала да младић изађе из шаша и да јој приступи“ — овако га се још већма бојала.

Тихана пљесне рукама и викне: „Ђердане!“

У шашу опет зашушне и птица одлетје.

Он ју је дакле оставио саму, љутећи се можда на њу.

Нека је хладна рука ухвати за срце и дјевојка уздахну.

И она се засрами и престраши тога свога уздаха. Откинуо јој се из срца баш сада, кад је почела да долази к себи, и увидјела што се то с њоме данас збило, и измислила нешто чиме би могла покрити и своје и његово тијело. Ваља устати, вратити се к Мрзлици, к старици мајци у планини. Сад ће ићи за њим и пустити нек је младић води, али ће она ходати оборене главе, слиједећи момка из далека, и не гледајући право у њ.

- Ђердане!

Мук и тишина... а мук је пун неког тајанственог живота, а тишина је крцата титраја и боја. Мјесто младића одговарају дјевојци локва и тршчаци гласом птица, које се траже и др,“ .е, шумором трстика, од којих се метлице сагибају једна к другој и сплићу у једну киту, зуком ројева, који се мотају у клупка, клокотом пуљака у води, који се два а два дижу из дубине и слијевају у један мјехурић. Сунце је спустило на тршчаке своју мрежу, и живи конци трепећу везујући све оно што спада скупа, гријући све живо и неживо да извуче из њих искру животну.

Сунчане се зраке просипљу у блиставе варнице, а груди се бара отварају срчући пожудно ту житку плодоносну кишу.

., Дјевица осјећа да је и њу прожео онај плам што силази с висока, онај дах што хаче кроз тршчак. Подилази је срх што иде површином локве и трептавим лишћем оне велике сребрне врбе, хвата је раздраганост која њише трстике на рубу локве и ситу на међи мочваре. Стид, бојазан, спомен на Мрзлицу, на мајку и на планину утонуше зачас у неко море свјетлости. |

Устала је с новим сјајем у очима и с ватром на образима. Кошуља од алги склизну сама с њезиних раменај и расу io се испред ногу. И она изнова викну:

— Ђердане! Ђердане!