Srpski književni glasnik

166 Српски Књижевни Гласник.

трептавим рошљастим језиком, док су [0] се обје пјеге на за-. тиљку бјелиле између шара зеленкастих љусака.

Змија! шаптала је Тихана.

Не бој се. То је шутљива и мирна краљица баре. Веле да је веома стара и да којешта зна и памти. Кога замилује, томе носи радост и срећу. Она зна гдје се у тршчаку крију зачарани двори и царева кћи, што сваког уштапа чешља покрај врбе своју дугу косу на мјесечини. Она носи у гуши прстен од злата... Тихана, пружи јој длан. |

Дјевојка се још плашила. Гледила је како се змија овија још јаче око Ђерданових прсију и пружа према њој уздигнуту главу мотрећи је сјајним очима.

· Каква царева кћерка“ Какви двори 2

— То је прича тужна и лијепа. О њој шуморе трстике кад мјесец сја на небу. То све зна ова овдје.

— Она 7

— Да, бјелоушка. Она се шета по скритим дворима и тјеши несретницу. Царева је кћи хвата прстима за затиљак,; од тога јој ове двије бијеле пруге. Дотакни је се и ти.

Тихана је држала руке иза леђа, али јој се крв враћала изнова у образе, и њена је радозналост била сада већа од страха.

— А какав јој је то прстен у грлу

—. Веле, прстен оне уклете дјевојке. Нађе. ли заручника цареве кћерке и избаци ли му га на длан, чини ће се разврћи и двори ће се показати; дјевојка ће из њих изаћи и све ће опет бити сретно и весело.

Змијин се хрбат прељевао у све јасније боје: зеленкасте као лишће младих трстика, модрикасте попут воде најчистијих бара. На трбуху (ој сјало сребро, а љуске око врата и на глави блистале се налик на драго камење. Све су њене кретње биле мирне и умиљате, док јој се глава љуљала, као да се Тихани улагива.

Дјевојка [0] пружи руке и рече:

· Дођи! XIII

Тражили су по обалама бара зачаране дворе, а читави је тршчак био замађијани крај пун птица, трава и водених цвјетова. Поуздани путеви отвараху се сами пред њиховим