Srpski književni glasnik

174 . Српски Књижевни Гласник.

Он пође дуж једрилице. Кроз отворе на палуби, не г | дире никакав шум, никаква светлост. На кљуну, на крми, ништа чак ни име пристаништа из кога је лађа. ]

„Нек враг носи брик! рече он у себи смејући се. ја са. крив. Г. де Мањоак је сигурно у хотелу, и чека ме већ чита сат. Хајд'мо натраг.“ ij

Г. де Мањоак није у хотелу. Али, у накнаду за то, једн: депеша из Бајона јавља Оливјеу да је он задржан послом у тој вароши и да ће га чекати на станици у Даксу за воз кој стиже у пет и по сати ујутру.

На огромној бордовској станици, Оливје је мислио да умрети од зиме и досаде. Воз који је стизао у Дакс у пет , по полазио је у поноћ. То је био један грозан „пилићарс воз, који се заустављао на многобројним станицама са чуднил именима : Лабухеир, Јеху, Солферино. Тргнут нагло иза сна Оливје протрља очи кад чу где вичу ту станицу, и опсове противу таквих географских ћуди. Затим потражи са стрепњох своју путничку торбу. Она је увек била ту. :

Све је спавало на станици у Даксу кад се његов тобожњи воз заустави на њој. Једино је један службеник, који се једва! видео под својом пелерином, махао немарно црвеним фењером. | Кад му се Оливје обрати, тај човек му без икаква затезања! предаде једно писмо, које он с муком прочита спрам слабе! светлости фењера. Тим писмом, Г. де Мањоак се тронуто извињава: није могао да сврши на време своје послове у Бајону. Лов на јазавца биће други пут. Ипак, он је бие толико | љубазан да обавести Оливјеа да воз за Пуијо, одакле полазе“ поштанска кола за Вилелеон, одлази из Дакса у шест сати и двадесет минута. .

— Е сад, то је већ и сувише! рече Оливје. је ли тај воз за Пуијо састављен 2 JI

Службеник га поведе у једну малу шетњу преко шина“ где се склањају вагони. Ту је тужно чамео један вагон првет класе. Оливје се попе у њ псујући. У његову купеу било је! страшно хладно. Гвоздена грејалица следи му ноге. Он се опружи како-тако по клупи, метнувши под главу драгоцену путничку торбу. Кроз рђаво ужљебљен прозор пирила је на њу“ убиствена промаја. Оливје хтеде да га затвори, и сасвим га поквари. Затим утону у зловољан дремеж.

»