Srpski književni glasnik

НИКОЛА АНТУЛА. 1884—1916.

_ ТУ својој познатој песми Последње Збогом, Сили Придом писује час када се најтеже осети губитак неког милог: то после повратка с гробља, кад останемо сами, у домаћем р угу, око стола где стоји једно место празно. Нашавши се пет међу старим пријатељима, први пут после пет година уних крви и суза, и ми смо осетили сав бол растанка, тракећи очима многа драга лица.

Један 'од наших најмилијих другова, један од најбољих редставника младог поколења, Никола Антула, заоравши боку бразду на своме пољу, понесен вихором ослободиког рата, бори се на Куманову, Битољу, Брегалници, у рему, на Дрини, и, пошто је преживео Албанију и издржао а тифуса у Бизерти, гине на прагу поробљене домовине, 8 дочекавши да се у њу врати... Нико, чини ми се, од то(O ишчезлих другова, није тако ненадно, тако сурово, упан из живота. Јадни Урош Петровић, изнурен болешћу, рипремао нас је на растанак, и кад смо сазнали за његову мрт, наша је туга била без изненађења. Али прека смрт нтулина чинила нам се као свирепо насиље, мучко убиство, да нам још изгледа да ће се он однекуд појавити.

. Болна обмана, као и обмана да ће Београд ипак бити но што је био. Старог Београда нема више. Неумитни и лагословени процес; и Београд се мења, као што дете поaje младић и човек. Али стари Београђани имају права ећати се онога интимног прератног Београда, где животни 'бручи нису тако стезали, где се радило, шетало и забављало (ало друкчије него данас... И сад, на сваком углу, искрсају слике несталих пријатеља, и очи траже да у непознатој мили шетача угледају поносити стас Јована Скерлића, фивофски осмех Уроша Петровића, увек завитлану фигуру Гзрачни изглед песника Милутина Бојића... јер смрт није