Srpski književni glasnik

Никола Антула. 187

· листу Словенски југ, иде као делегат у Загреб ради споразума са хрватским друговима, говори у име клуба на свечаној седници „Побратимства“, држаној у сали Велике Школе, 5 сеп“ тембра 1904, у славу стогодишњице Првог Српског Устанка. "Тај је говор један од првих Антулиних састава, и у њему већ | има концизности и стила. Ево почетка тога говора, штампаног

| у Словенском југу:

. Стамбол се затресао од њиховога гласа, и поврх мирисних вртова | босфорских пролете аваз: — Раја се побунила!

; И почела се борба крвава и херојска. И ороси људска крв зелене – равнице и кршне горе Србијине, и проплака Кулинова када, и зацвилише _ буле по свој турској царевини. И из малених, сиротих планинских засе_ лака, и из убогих и чађавих кровињара, изађе читав низ великих људи E који с Кара-Ђорђем на челу изведоше наш народ из робовања. На пустим ~ бојним пољима и згариштима малених села, врх тамних гора Србијиних | и црног стења њеног, свитала је зора слободе...

|

| Из претераних обзира, узимајући врло озбиљно свој | позив, Антула је био оставио да полаже дипломски испит по | одслужењу војног рока. Али га је, 1910, положио тако сјајно “ да је о томе остао светао спомен на филозофском факултету. “ Место спремног ђака, професори су пред собом имали једнога | већ зрелог стручњака који је продро у све кутове своје науке.

+ Постављен за суплента Четврте Београдске Гимназије, он ~ се одмах показао као одличан наставник, васпитач у највишем смислу . .. Колико је пута долазио к мени да и на мом искуству “ провери своје утиске и свој начин рада; колико часова слатког разговора у потпуној духовној сагласности! Антула је био од оних пријатеља који вас воле, и разумеју, и цене, · искрено готових на сваку жртву. Ретко је ко умео да се тако одано, тако простосрдачно, рекао бих, заинтересује за рад свога друга. Он је сваку сарадњу у својој струци узимао као заједничко добро, и сматрао је за дужност да је прати, и да “о њој каже своје мишљење. Чак из Рима, куда је ускоро био отишао на студије, он пише писма пријатељима да их ободри

у раду. | Људе рђаве и ситне није подносио, и то им је, у својој. _ урођеној искрености, показивао. Неправду и увреду нанету : пријатељу узимао је као своју личну, и одговарао на њу без · обзира. У нашој средини, где људи још нису навикли да са