Srpski književni glasnik

204 Српски Књижевни Гласник.

Јер је питање у томе : да ли човек, у одређеном моменту што има да наступи, може хтети ово или оно, да ли он може да избира између више поступака 7 Ако ви кажете: оно што ће он изабрати да уради једино је морао изабрати, онај поступак који ће он учинити једини је поступак који он може учинити, онда је та веровање у фатализам, — и тврђење о некој експлоатацији детерминизма само је бркање појмова. Истина је да спољашњи свет, простор, време, разни други узроци умањују и ограничавају слободу човека да одлучује, али остаје један велики круг у коме је он лотпун господар. У томе кругу он може слободно да бира, а човек који може да бира, то је човек који може да подстиче, да почиње, да утиче. Уосталом, питање ово: да ли је функција свести само пасивна, је ли свест само сведок о акцији која се врши у оном реду психо-физиолошких елемената, или је, на против, њој могуће приписати самосталну активност која не само. константује већ и ствара, биће предмет вечних размишљања Све досадашње теорије што су се њиме бавиле и баве, ма колико да су дубоке и савесне, фине и сугестивне, сводиле су се, као што је познато, једино на мање или више вероватне хипотезе. Материалисти, по којима једно особито стање нервних центара има моћ да производи психичне феномене и по којима се у материји налазе непознате снаге где је и порекло психичких снага, нису, вели Бине, објаснили: на који начин једна материја у покрету може да произведе нематериалне, психичке акте. Он наводи једног енглеског анатомисту, „Који је велики. део свога живота провео гледајући микроскопом делове мождане материје, пратио облике ћелија, трагове влакана и групе и поделе снопова, па приметио: да ма колико била стрпљива, детаљна и дубока студија овог нервног повесма никад нас не би довела дотле да упознамо шта је то једно стање свести, ако то на други начин не знамо, јер се у том микроскопском пољу никад не може видети да пролази успомена, емоција или један акт воље.“ И он је додао: „да онај који се ограничава да посматра само материалну структуру остаје стран појавама духа онако исто као што ЛОНДОНСКИ кочијаш што непрестано крстари улицама велике зароши не зна шта се говори и ради у затвореним кућама,“

тврдећи на тај начин да је психички акт невидљив и потпуно нематериалан.