Srpski književni glasnik

204. Српски Књижевни. Гласник.

Бернард Шо је, дакле, један страшан иконокласт. Тако: | — да наведемо само неколико примера његових идеја — у свом комаду Оружје и Човек (који се збиваза време српскобугарског рата 1885) он хоће да докаже да је одважност 1. ствар нерава или нагона самоодржања, и да, у осталом, војника и не карактерише одважност, већ кукавиштво. Официр M. који у том комаду игра главну улогу признаје да је много | важније имати у својој фишеклији чоколаду но метке. Шо се 1 боји љубави, коју не зове друкчије но „романтизмом“ или | „сексуалном темом“, јер она, у практици, значи брак, који је (ф' за њега „најраспуснија људска установа“. Данашња жена, међутим, у позоришту Шо-овом, као и код Стриндберга, нај чешће је само једна слепа, глупава и злочеста сила природе.

Али ова општа критика живота, — и то је друга оригиналност овог позоришта, — није мрачна, дивља и трагична као код Ибзена, но лака, духовита и весела. Бернард Шо је 7 у исти мах натукао на главу магистарску капицу и лакрдијашку капу с прапорцима. Цело његово позориште само је: један непрекидан и огроман парадокс. Он је створио један специалан, „шовски“ хумор (овај неологизам је данас опште примљен), који се састоји у томе да збуњује и. скандализира да би натерао на размишљање. Он ће писати комаде који ће почињати тоном драме и завршавати се као лакрдија, и у којима ће се сваког часа скакати с ироније на пародију, с веселости Ha буфонерију, с узбуђене тираде на сатиричне нападе. Он ће састављати лакрдијашке сцене о стварима у које људи обично стављају свој понос, своју част, или своју славу. Кад човек гледа или чита те чудне комедије, у којима нема ни композиције, ни градације, ни радње, ни емоције, ни поезије, у којима се казују дубоке истине у грохоту смеха, у којима се све ограничава на једну врсту интелектуалне гимнастике између разних аутоматских личности, он се пита усплахирено да ли Шоа у опште треба узимати озбиљно и сматрати га за једног од првих моралиста нашег времена, као: што тврде његови обожаваоци, или — као што хоће његови противници — треба не придавати никакву важност његовим идејама и сматрати цело његово дело као једну колосалну и гениалну мистификацију. .

Занаш Гђе Bapen ie један од првих Шо-ових комада, писан у време кад он још није био утврдио своје лично схватање живота и нашао за њ прикладан драмски облик. Та драма, отуда, није много карактеристична за пишчев манир који смо горе покушали да обележимо, али је занимљива као солидна студија једне средине и једног социалног и моралног питања, и по интересу акције, виталности карактера и богатству диалога који се у њој налазе.