Srpski književni glasnik

Jes s.y. 245

"јачи, ја сам те требао јер су мене увек нагризале сумње. Ти си их волео, али си их гонио од себе. Кад си отишао у не| ту страхоту, осетио сам се беспомоћно сам, јер свет | био сам огањ, лудост и понижење. Мислио сам на то како | na Te задржим уз себе, твоју сигурност и поверење у живот. у том сам нашао њега, и водио сам с њиме дуге разговоре || као и с тобом. Долазио сам к њему и поверавао му своје “сумње, он их је одбијао смешком, добрим заносом, ведрином и сталношћу вере у Бољег, који ће доћи... Онако је говорио _ као да су твоје речи биле... Било је много искушења; сваким _ даном улазили смо све дубље у страхоту, сваки дан је носио “ново неко тужно откриће, и истина о човеку постајала све – свирепија, све суровија, гола. ја сам је најпре ћутећи под_ носио, па сам се доцније почео противити, почео сам траГо жити кривце страдања, постајао сам наиван као дете и тра_ жио сам кривце... После сам се примакао тузи и помало Г већ и очају. Све због Човека који је ишао у смрт и пораз... ГИ, најзад, почео сам да се смејем, као луд да се смејем свему, “и подценио сам живот најдубље што сам могао. Затварао сам ГП очи и хтео да будем без осећаја да сам повезан са патњом многих... | | Једнога дана отишли смо у позадину, ја и мој нови прио јатељ. И он је осећао потребу да бежи, и ако је био јак као Ш и ти. Да њега није било, ја бих се стрмоглавио у бездан | || очаја. Али он је вечито, на моја застрашена питања, одго| варао са смиреношћу (као да ти одговараш): „Све ће то “добро проћи, друже!“... Није ме пуштао никад на само, и ако |N је и сам био често тужан, тај јаки човек. Само је његова “туга била тиха (као и твоја). С њоме сам и ја ушао у тии шине великих, свечовечјих болова... Али и он је желео na. ___HoOerHe ca KmaHume, Koja |e била неподносива за свако срце _ oje HMH|e yHapaMo caMO g8aTO да разгони крв у властитим ____OKHJAMa.. THMM BMHIHC IHITO MM HMCMO HMaNH ради чега остати _ Ha pa830ojumry, — моја... наша домовина је била на противној * страни. Извукли смо се с фронта, јер смо се зажелели само о мало човечје среће... само мало нечег, ма колико ситног, ма колико бедног, што би могло за час успавати мозак и прекрити немирне и мучне снове. Морам ти испричати, како сам... како је и тај мој пријатељ био у свом тражењу неШсрећан, врло несрећан — — — — — — тата Иос ичије

16%