Srpski književni glasnik

244 Српски Књи жевни Гласник.

Чујеш ли, — пси лају; преко нас прелази ноћ са својим | безмерним даљинама таме и њеним тајнама... Људи по целом · свету снивају будни или буновни снове о срећи једног часа | или некаквог дугог времена. Осећаш ли како и сад с нама ·

корача и прелази преко нас судба многих ја требам данас

човека, зато ти све ово и причам; опет га требам, пошто

сам већ стекао уверење да ми је доиста свеједно има ли га

на земљи или нема. Опет га требам после дугог времена, |

- као што сам га... као што га је требао мој друг овакве

једне ноћи, кад се на њега сурвао његов најличнији бол...

Добра је ноћ, ствари у њој нису јасне, тајне су у мраку своје и зато једноставније, загонетке природније... Не зановета сунчана јасноћа свакидашњег практичног погледа на свет.

Чуј, гласови се губе, мисли моје и речи хрле некуд у ноћ... |

Ти са својим, ја са својим животом корачамо један поред другог, а ипак заједно... Иване, — заједно...

Отишли смо с фронта у један велики град бивше монархије. По целе дане лутали смо улицама и тражили прија-

теље, тражили људе, но свагде су нас сусретали само с пи--

тањима : Како је тамо напољу 7 Ти већ знаш. Питаћеш можда зашто нисам отишао кући да се одморим. Ах, та 'тамо ме је чекала највећа мора; тамо су сви долазили и испитивали; и још су тражили и утеху, наду и поджегнуто веровање. Код

куће нисам могао издржати. Тако,“ у јурњави кроз градове, |

сваку „ноћ спавати на другој постељи, сваки дан хиљаде

нових лица, сваку досаду моћи утући брзо и без промиш- 7

љања, у испразним, пустим угодностима, тако, тако се дало

поднети... Радије сам ишао у велике градове, а он је на све пристао и само ме свуда пратио, као какав спа-

ситељ... Па ипак, видео сам једне ноћи и њега сатрвена, човека

који је мени давао снаге... Видео сам 'га спремна на бег у | смрт. Не знам како се тада очувао, но сигурно је да је од 7

тада почело његово умирање, његов се поглед замутио, и он

се почео скупа са мном горко смејати...“ Заједно смо се смејали свему у шша се могло вероваши. Сад није било више никога ко би ме одвратио од смеха... То је наједанпут дошло,“

ненадано — ствар је смешна, необично смешна — тај је човек

заволео — једно дете. Деведесет и девет од стотину људи