Srpski književni glasnik

Вечити Путник. - 259

И ја видим друге пределе, и боје Друге, с пуно сунца, с две големе воде, Где шлепови ниски укотвљени стоје

И бродови пуни у даљину броде,

Где над мирном водом, у вечери вреле, Бде старинске куле с мрке цитаделе...

Никад !... — Стара Госпа рече: Нек Морава, Која нас је одхранила, и гроб буде.

И у српској души никада не спава

Жеља да се лежи сред рођене груде.

Но ја, драга Госпо, ја баш слабо марим Да ли ће ми- туђа земља кости крити,

И, ни мало занет убеђењем старим,

ја знам, ма где да су, шта ће с њима бити.

|

|

|

Али сад! Још једном! Душа ми је рада

| Добре моје земље и њезиних дражи,

| Где првипут слушах (и веровах тада) Причу о животу, о Шареној Лажи. Можда никад више! — Збогом! — Снег још пада, Све трагове брише, завејава све,

И под тешким белим покровом, без јада, Ко огроман лабуд сва природа мре.

e М. М. РАКИЋ.

17 *